Autorizacija između profesionalizma i zloupotrebe

Autorizacija između profesionalizma i zloupotrebe

Teorijski, autorizacija je potvrda autentičnosti izjave ili razgovora namenjenog objavljivanju. U praksi, ona više služi političarima i drugim zvaničnicima kao mehanizam zloupotrebe i kontrole medija i nije u funkciji preciznijeg iskazivanja stava.

 

Da je novinarka »Vašington posta« i «Njusvika» Lili Vejmut poštovala profesionalno pravilo da, ukoliko sagovornik to zatraži, ne objavljuje intervju sa njim pre nego što ga on autorizuje, ekskluzivni intervju sa nakadašnjim predsednikom Srbije i Jugoslavije Slobodanom Miloševićem verovatno ne bi bio objavljen u ovim uglednim američkim novinama krajem 1999. godine. Bar ne u onom obliku u kom nam je poznat.

 

Vejmutova je, nakon što je mali skanadal izbio u javnost, priznala da je Milošević tražio autorizaciju intervjua i rekla da je ona takav zahtev »odlučno odbila«, jer se navodno uplašila da joj Milošević »ne ispravlja pitanja«. Odmah nakon objavljivanja intervjua u američkim glasilima, koji su prenele agencije u Srbiji i Evropi, Milošević se pobrinuo da »originalni« tekst intervjua bude objavljen u „Politici“, beogradskom dnevniku koji je bio pod njegovom kontrolom.

 

Intervju u »Politici« je prema Miloševićevoj nameri trebalo da pokaže njegove prave stavove o odnosima Srbije prema međunarodnoj zajednici, jer u američkim glasilima nisu precizno interpretirani. Da ironija bude veća, politički analitičari su, analizirajući obe verzije intervjua, utvrdili da je, za samog Miloševića, »kopija« iz »Politike« bila lošija od američkog »originala«, jer su Miloševićevi odgovori u neautorizovanom intervjuu bili daleko povoljniji za njegovu poziciju kako u zemlji, tako i u svetu.

 

Američka novinarka verovatno nikada ne bi pribegla prevari da je intervjuisala nekog uglednog državnika, a ne tada za genocid i zločine protiv čovečnosti optuženog Miloševića koga su od mila zvali „Balkanski kasapin“. Da joj je i palo na pamet da intervju sa, recimo, predsednikom svoje zemlje, objavi bez autorizacije, onemogućili bi je njeni urednici. Iako se ogrešila o profesionalne i etičke standarde, većina novinara joj je dala za pravo jer autorizacija u praksi spada u metode kontrole medija i novinari najčešće pokušavaju da je izbegnu iako bi ona trebalo da bude u funkciji objektivnog izveštavanja.

 

Autorizacija po zakonu

 

„Autorizacija je potvrda autentičnosti izjave ili razgovora namijenjenog objavljivanju, dana u pisanom ili usmenom obliku, ako postoji tonski zapis u usmenoj autorizaciji«, precizirano je Zakonom o medijima Republike Hrvatske. Ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Bosni i Hercegovini ili Sloveniji, u medijskim zakonima nije definisana ta oblast i autorizacija nije navedena kao vrste norme u novinarstvu. Od zemalja sa prostora bivše SFRJ, termin „autorizacija“ jedino poznaje hrvatsko medijsko zakonodavstvo. Zakon o medijima, međutim, daje jedino definiciju autorizacije, dok uopšte nije propisano u kojim slučajevima su novinari u obavezi da sagovorniku pošalju tekst na autorizaciju, kao ni to šta je njome sve dozvoljeno.

 

U Bosni i Hercegovini postoji Kodeks za štampu, koji bi se eventualno mogao primeniti na ovo područje. U članu 14 Kodeksa piše da "značajna upotreba ili reprodukcija materijala zaštićenog autorskim pravima zahteva izričitu dozvolu imaoca autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu". Ovo se najviše može primeniti u slučajevima klasičnih autorskih prava, ali posredno i na intervjue - ukoliko sagovornik na tome insistira.

 

Pošto se u Zakonu o javnom informisanju u Srbiji uopšte ne pominje reč autorizacija, na osnovu zdrave logike moglo bi se zaključiti da novinari štampanih medija nisu u obavezi da političarima ili drugim ličnostima iz javnog života šalju intervjue na autorizaciju. Međutim, teorija je jedno, a praksa sasvim drugo. Od novinara se prečesto traži da na autorizaciju šalju intervjue, pa čak i obične izjave koje koriste u izveštajima i tekstovima.

 

Šansa za naknadnu pamet

 

Autorizacija ne spada u omiljenu novinarsku obavezu, pre svega zato što je sagovornici često zloupotrebljavaju. »Sve mi je promenio u autorizaciji«, »izbacio je sve što je valjalo«, »uništio mi je intervju«, samo su neki od komentara novinara nakon dobijanja autorizovanog intervjua od svojih sagovornika. Zato je autorizacija sigurno na »crnoj listi« novinara. Izmene u autorizaciji teksta koje suštinski odudaraju od rečenog u toku intervjua osnovni su razlog zbog kojeg novinari imaju negativan odnos prema autorizaciji. Ona je, međutim, zaživela u toj meri da je postala sastavni deo intervjua. 

 

Iako autorizacija služi isključivo da bi se potvrdila autentičnost izjave ili intervjua, sagovornici iz raznih sfera javnog života u Srbiji ne samo da se usuđuju da drastično menjaju ono što su sami izjavili, već u autorizaciji menjaju i novinarska pitanja, uslovljavaju ili usporavaju objavljivanje intervjua... Sve češće se mogu čuti opravdane kritike novinara upućene političarima da autorizacijom poništavaju sav njihov trud da iz usta državnih funkcionera izvuku što više važnih ili interesantnih informacija. I kada ih izvuku, samo od dobre volje sagovornika zavisi da li će ta informacija ili vest ugledati svetlost dana.

 

PRIMER: Odmah nakon predsedničkih izbora u Srbiji, u javnost je procurela informacija da su se tajno sastali novi predsednik Srbije Boris Tadić (iz tada opozicione Demokratske stranke) i potpredsednik Vlade Srbije i lider G17 plus Miroljub Labus. Pošto je dan nakon toga Tadić potvrdio da je bilo tih razgovora, ali nije želeo da iznosi detalje, beogradski dnevnik »Blic« pokušao je da od gospodina Labusa dobije odgovor na pitanje o čemu su to njih dvojica pričali. Pitanje za potpredsednika srpske vlade u tom intervjuu glasilo je:

 

O čemu ste pre dva dana razgovarali s predsednikom Srbije Borisom Tadićem?

 

Labusov odgovor je, parafraziraću, glasio ovako: „G17 plus je pozvao Demokratsku stranku (čiji je, inače, Tadić lider) da uđe u Vladu Srbije“. Ekskluzivna vest, ali... Šta je gospodin Labus uradio prilikom autorizacije? Potpredsednik Vlade Srbije je promenio novinarsko pitanje, i, naravno, svoj odgovor. Kada je Labus vratio autorizovani intervju pitanje i odgovor su glasili:

 

„Blic“: Da li ste pre dva dana razgovarali s predsednikom Srbije Borisom Tadićem?

 

Miroljub Labus: Da. 

 

»Blic« je, poštujući zahtev gospodina Labusa, objavio autorizovani intervju, s izmenjenim pitanjem i odgovorom, bez obzira na to što su i vrapci na grani znali da se susreo sa predsednikom Tadićem, ali niko još nekoliko dana nije saznao o čemu su razgovarali.

 

Mehmed Halilović, ombudsman za medije u BiH, smatra da bi, u slučajevima kada sagovornik menja i pitanja i odgovore, urednici i novinari mogli pribeći objavljivanju i autorizovane i originalne verzije. Ali, zaista samo iznimno, ako je to toliko važno, jer će inače zbuniti publiku i publikaciju možda napraviti dosadnom (mora postojati jak razlog da objavite dva u suštini istovetna priloga!).

 

Dilema: atraktivno ili prigodno

 

Ni mediji nisu pošteđeni moralnih muka u situacijama kada je pitanje da li neki intervju dati na autorizaciju ili ne. Šta je važnije za javnost – objaviti nesmotrenu izjavu političara koja će sigurno podići tiraž ili insistirati na tačnosti? Mnogi mediji, suočeni sa surovim pravilima tržišta, opredeljuju se za ovo prvo. Da li je opravdano zbog tiraža dovoditi u zabludu čitaoca ili poštovati želju političara da nešto sakriju, iako su se nesmotreno „izleteli“? Jedno od najbanalnijih ličnih iskustava koje mogu da navedem je slučaj kada je jedan od najprominentnijih i najkontroverznijih srpskih političara Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije za vreme mandata Zorana Živkovića, upitan u intervjuu ko ga obezbeđuje - odgovorio: »Gorile«. Kada sam mu poslao tekst s tim odgovorom na autorizaciju, on je pobesneo i u autorizaciji je zanimljiva, mada bezazlena kolokvijalna reč, izbačena.

 

Retki su izuzeci kada su političari prilikom autorizacije u intervju uneli nešto bitno što su propustili da kažu tokom razgovora. Bez obzira na to koliko su novinari vešti da tokom razgovora s državnim zvaničnicima uspeju da ih isprovociraju i dobiju neke bombastične odgovore koje su prvi put izgovorili, sve može nestati kao mehur od sapunice. Ako sagovornik odluči da takvu vest precrta ili suštinski promeni u autorizaciji.

 

Etički kodeks i novinarska strategija

 

Zanimljivo je da skoro nijedan etički kodeks u novinarstvu ne nameće neke posebne norme kada je u pitanju autorizacija. Nepisano pravilo koje važi u beogradskim redakcijama kaže da se intervju može smatrati potpuno ispravnim sa novinarskog stanovništa ako je autorizovan od intervjuisane osobe, njegovog predstavnika, ili je očigledno da postoji saglasnost intervjuisanog sa namerom objavljivanja neautorizovanog intervjua. Korektno je, takođe, objaviti neautorizovani intervju ako je jasno i novinaru i osobi koju intervjuiše da će njihov razgovor u celini ili delimično biti publikovan u pisanoj ili audiovizuelnoj formi, mada je uvek preporučljivo da se novinar sa svojim sagovornikom jasno dogovori da mu neće intervju slati na autorizaciju. Pogotovo što osnovne odredbe etičkih i profesionalnih standarda obavezuju novinara na verno prenošenje reči i konteksta u kojem je sagovornik govorio.Novinar nije u obavezi da pošalje sagovorniku tekst na autorizaciju ako mu to pre intervjua nije obećao. Ako novinar uspe da izbegne obećanje o slanju intervjua na autorizaciju, imaće osnov da odbije takve zahteve naknadno. Mnogi novinari smatraju da je najbolja strategija da se autorizacija uopšte ne obećava, pa čak i ne spominje kao mogućnost.

 

Gledajući iz novinarskog ugla, naknadni kontakti sa sagovornicima radi rasvetljavanja tehničkih detalja koji se tiču njihovog rada sasvim su prihvatljivi. Ako zaključi da nema izbora pred zahtevima za autorizaciju, novinar ima pravo da pokaže sagovorniku samo njegove citirane reči, a ne čitav članak.

 

Autorizacija štiti novinara

 

Da autorizacija može biti značajna vrsta zaštite novinara od mogućeg demantija ili nečeg sličnog, poput tužbe, najbolje pokazuje sledeći slučaj. U vreme premijera Srbije Zorana Đinđića, krajem 2002. godine, intervjuisao sam tadašnjeg potpredsednika Vlade Miodraga Isakova. Isakov je u tom intervju izneo niz teških optužbi na račun funkcionera iz vremena Slobodana Miloševića, kao i firmi, poput kompanije »Cepter«, čiji je vlasnik Milan Janković, alijas Filip Cepter.

 

Bez obzira na to što Isakov to nikada nije tražio, nakon što sam napisao tekst, osetio sam potrebu da mu upravo zbog teških kvalifikacija pošaljem tekst na autorizaciju. Predosećaj da bi autorizacija bila korisna u tom konkretnom slučaju pokazao se ispravnim. Zašto? Nedugo po objavljivanju intervjua, stigla je krivična prijava od Filipa Ceptera koji tereti Isakova za klevetu, ali tuži i dnevni list koji je objavio intervju sa tadašnjim vicepremijerom. Odbrana pravnog zastupnika novina zasniva se upravo na tome da je Isakov, koji je kao visoki državni funkcioner u tom trenutku dao izjavu od javnog značaja, autorizovao taj intervju. Sudski proces još uvek je u toku, a valja napomenuti da Cepter traži dva miliona dinara za nadoknadu nematerijalne štete.

 

Kriterijumi zvaničnika

 

Zvaničnici u Srbiji nisu uvek bili dosledni u stavu o potrebi autorizacije izjave ili intervjua. Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica uveo je praksu autorizacije svojih intervjua nakon petooktobarskih demokratskih promena 2000. godine, kada je došao na funkciju predsednika bivše Savezne Republike Jugoslavije. Autorizaciju je tražio i u vreme »vakuuma« između dve visoke funkcije. Pošto je u tih tačno godinu dana (od 3. marta 2003. do 3. marta 2004. godine) bio samo lider Demokratske stranke Srbije, upitao sam ga jednom prilikom, kada sam radio intervju s njim, zašto i dalje insistira na autorizaciji. Koštunica je odgovorio: »Ne vidim razlog zašto bi nešto što se pokazalo dobrim trebalo menjati«. Na moje dodatno pitanje da li nakon autorizacije čita svoje intervjue kada se objave u medijima, premijer Srbije je odgovorio: »Ne«. Na pitanje da li to znači da ipak veruje novinarima, Koštunica je konstatovao: »Sumnjam da bi neko imao smelosti da promeni autorizovani intervju. Ako bi se neko od novinara usudio da to učini, sigurno bi mi javili da sam izjavio neku glupost«.

 

Ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić ostaće upamćen i po tome što nikada od novinara nije tražio autorizaciju datog intervjua. Njegovo verovanje medijima da ga neće pogrešno interpretirati ili mu nešto podmetnuti, stekao se utisak, bilo je bezgranično. I novinari koji su sarađivali sa Đinđićem trudili su se da ne izigraju to poverenje, tako da se nije desio skoro nijedan slučaj da je premijer demantovao neku od svojih izjava.

 

Zloupotreba

 

Mnogobrojni su načini zloupotrebe autorizacije. Da se ona koristi i kao veoma neobična odbrana od javnosti pokazuje slučaj kada je ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije Dragan Jočić dao svoj prvi intervju nakon dolaska na tu funkciji dnevniku »Blic« u aprilu 2004. godine. Ministar Jočić je u intervjuu, između ostalog, izjavio da srpska policija razmišlja da ponovi istragu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Miris olova iz štamparije još se osećao na novinarskim slovima, a počela su da stižu brojna negativna reagovanja na Jočićevu izjavu, prvenstveno iz Đinđićeve Demokratske stranke i od čelnika bivše vladajuće koalicije u Srbiji - DOS-a.

 

Najbliži saradnici ubijenog premijera optužili su Jočića da pokušava da promeni tok suđenja optuženima za atentat na Đinđića, dok ministar policije očigledno nije verovao u tu istragu. Jočiću su bili sporni mnogi detalji, a najviše zamerki izneo je na rad pravosudnih i policijskih organa u prethodnoj Vladi. Jedan od segmenata koji je pored eventualne nove istrage naišao na burna reagovanja bila je i Jočićeva primedba da mu nikada neće biti jasno zašto su ubijeni drugooptuženi i trećeoptuženi za Đinđićevo ubistvo Dušan Spasojević, zvani Šiptar i Dragan Luković, zvani Kum.

 

Pošto napadi na Jočića nisu jenjavali, ministar je odlučio da se brani tako što će demantovati svoje izjave. On je u prvi mah demantovao samo naslov koji se odnosio na ponovnu istragu Đinđićevog ubistva i rekao da je istrgnut iz konteksta intervjua. Međutim, kada je ustanovio da mu je to tanak argument, jer je to pisalo i u tekstu, Jočić je odgovornost prebacio na novinara.

 

»Nisam autorizovao intervju«, rekao je ministar policije iako je autorizovao pomenuti intervju, ali mu je pozivanje na autorizaciju poslužilo kao izgovor da se odbrani od brojnih optužbi.

 

Jočić je posle medijske halabuke odustao od ponovne istrage, ali mu to nisu zaboravili iz Đinđićeve Demokratske stranke, tako da se iz njihovih redova sporadično još uvek može čuti kako je Jočić planirao da ponovi istragu.

 

Sigurno najinteresantniji detalj iz celog slučaja jeste da Jočić ni jednom nije demantovao da je rekao to što piše u intervjuu, već se pozivao samo na naslov i autorizaciju.

 

Primeri iz sveta

 

Kao najveći protivnici autorizacije mogli bi se označiti novinari u Nemačkoj. Na početku predizborne kampanje za parlamentarne izbore 2004. godine, jedan od najbližih saradnika kasnijeg kancelara Nemačke i lidera vladajuće SDP Gerharda Šredera dao je intervju jednom tamošnjem uglednom dnevniku. Novinar je uspeo od svog sagovornika da izvuče neke, do tada nepoznate informacije, ali... Šrederov saradnik je u autorizaciji izmenio suštinu ili, preciznije rečeno, dve trećine intervjua.

 

Takav potez nije naišao na odobravanje u uredništvu i zbog toga je list objavio oba intervjua. I autorizovani i neautorizovani. Naravno, uz objašnjenje svojim čitaocima zbog čega to čini. U znak protesta, na poziv tog lista, skoro svi nemački mediji odlučili su da tiho bojkotuju Šrederovu stranku, tako da su skoro mesec dana objavljivali samo šture aktivnosti njenih čelnika. Nemački novinari iskoristili su ovaj slučaj da pokrenu široku kampanju da se ukine pravo na autorizaciju. Iako nisu do kraja uspeli u svojoj nameri, mediji su zvaničnicima u Nemačkoj jasno poručili da ubuduće neće moći bitno da menjaju sadržinu izjava koje su dali tokom razgovora s novinarom.

 

Normiranje

 

Pojam autorizacija objašnjen je u „Leksikonu stranih reči i izraza“ Milana Vujaklije (prvo izdanje, objavljeno početkom 1937. godine). Reč vuče poreklo iz latinskog (auctor) i francuskog jezika (autorisation), a označava ovlašćenje ili ovlašćivati, te odobrenje ili odobravanje.

 

Ukoliko se bude nastavilo s praksom po kojoj je u autorizaciji sve dozvoljeno, u Srbiji će vrlo brzo doći do situacije da intervjui neće imati nikakvog smisla. Pojedini novinari su zato mišljenja da bi trebalo autorizaciju zakonski definisati kako bi jasno bilo precizirano šta može, a šta ne sme da se menja. Međutim, postavlja se pitanje koliko bi se te zakonske norme poštovale od strane novinara i njihovih sagovornika. Takođe, odnosi novinara i političara sigurno se ne mogu definisati samo zakonom, već prvenstveno nepisanim pravilima uzajamnog poštovanja i profesionalizma koji bi podrazumevali i dobru volju da se zajednički uradi posao od javnog interesa.

 

Poruka političarima i drugim javnim ličnostima mogla bi da glasi – pripremite se dobro za intervju i dobro odmerite reči. A kada kažete, gotovo je. Ode u novine, ode u etar.

 

Poruka novinarima je da, pored dobre pripreme za intervju, verno prenesu reči svojih sagovornika, bez ikakvih težnji za senzacionalizmom. Profesionalnost i tačnost moraju da budu na prvom mestu.

 

Konačno, kada poverenje bude ključna reč u odnosima novinara i njihovih sagovornika -tada će svi biti na dobitku. Javnost najviše.