foto: icty

Postojalo je tokom devedesetih godina prošloga veka, kao i tokom dvehiljaditih, u građanskim, antiratnim i antinacionalističkim krugovima u Srbiji i regionu mišljenje – mnogo puta ponavljano – da bi pojedini urednici i novinari morali da se nađu kao optuženi pred Haškim tribunalom (puno ime: Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991). Posledica je to notorne činjenice da su mnogi mediji i novinari, pre svega oni iz Srbije zdušno učestvovali u pripremi zločinačkih ratova, podsticali međunacionalnu mržnju, širili lažne vesti sa ciljem da homogenizuju naciju i mobilišu građane da učestvuju u ratnim sukobima, dehumanizovali pripadnike „neprijateljskih“ naroda i praktično potpomogli ratne zločine i, u konačnici, genocid. Tvrdilo se da je svaki čovek ubijen u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije – prethodno ubijen u medijima!

Smatralo se da pojedini novinari treba da podele sudbinu ruandskih novinara (Ferdinand Nahimana, Jean-Bosco Barayagwiza i Hassan Ngeze) koji su osuđeni za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za Ruandu, odnosno sudbinu Juliusa Streichera, urednika privatnih nacističkih novina „Der Stürmer“, osuđenog u Nirmberškom procesu.

Čula su se u srbijanskoj javnosti, naravno, i drugačija mišljenja, od onih ekstremnih, koji su oštro osporavali pravo Haškog tribunala da sudi Srbima i kojima nema ništa spornoga u užasnoj ratnoj propagandi, pa do relativizacije mogućnosti da se novinarima uopšte sudi jer je, navodno, bilo veoma teško dokazati uzročno-posledičnu vezu između huškačkog izveštavanja i izvršenih zločina „na terenu“. Ali i stručna mišljenja koja su, upravo se pozivajući na slučaj Ruande, ukazivala da zarad pravde i svojevrsne lustracije, neki novinari i urednici mogu i treba da se nađu na optuženičkoj klupi.

U nedostatku suđenja pred Haškim tribunalom, Nezavisno udruženje novinara Srbije je 2009. godine podnelo krivičnu prijavu srbijanskom Tužilaštvu za ratne zločine protiv odgovornih osoba i novinara (u RTV Beograd, RTV Novi Sad, dnevnim listovima Politika, Večernje novosti i drugim) koji su svojim uticajem i značenjem, kao državna medijska preduzeća, sprovodili "ratnohuškačku propagandu" devedesetih. NUNS ih je smatrao suodgovornima „za ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije koja su dovela do ogromnih materijalnih gubitaka i ljudskih žrtava i najstrašnijih ratnih zločina“. Iako je Tužilaštvo reklo da će tu krivičnu prijavu temeljito ispitati i pokrenuti postupak ukoliko se utvrdi da postoje dokazi, iako je organizovano nekoliko okruglih stolova koji su se bavili potencijalnom krivičnom odgovornošću medijskih poslenika, prijava je ostala mrtvo slovo na papiru. Posle promene vlasti u Srbiji, odnosno uspostavljanja autoritarnog Vučićevog režima, potencijalni osuđeni ne samo da nisu odgovarali nego su „avanzovali“, a neki od njih imaju čak i ministarsku funkciju.

Premda se nisu našli na klupama za optužene Haškog tribunala, novinari iz Srbije su svoje mesto u haškim procesima zauzeli kao svedoci, koji su svoja saznanja iz devedesetih iznosili, ili u korist tužilaca ili u korist odbrane. Bilo je navodno novinara koji su bili zaštićeni svedoci, ali i onih koji su svedočili pod svojim punim imenom i prezimenom, kao što su novinari „Vremena“ Dejan Anastasijević i Jovan Dulović, potom ratni izveštač i frankofoni politikolog Zoran Petrović Piroćanac, koji je sarađivao sa velikim brojem stranih i srbijanskih medija. Tu su i Slavoljub Kačarević, nekadašnji novinar „Politike“, urednik magazina „Intervju“, a kasnije i direktor i glavni urednik „Glasa javnosti“, kao i Branimir Bata Grulović, koji je od 1992. do 1997. godine bio šef biroa za Balkan britanske agencije Reuters, sa sedištem u Beogradu.

Anastasijević je bio svedok u procesu koji se u Tribunalu vodio protiv nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, kao i u odvojenom suđenju u kojem su optuženi bili bivši šef Službe državne bezbednosti (SDB) Jovica Stanišić i komandant specijalnih snaga SDB-a Franko Simatović Frenki. Dulović je svoja novinarska saznanja podelio sa Haškim tribunalom, ali i svetskom javnošću, u procesima protiv Miloševića, kao i u procesu koji je tretirao događanja u Vukovaru i zločin na Ovčari, odnosno na suđenju „vukovarskoj trojci“ (trojica bivših oficira JNA: Mile Mrkšić, Veselin Šljivančanin i Miroslav Radić). Obojica su tokom svedočenja, a i godinama posle njih, trpeli pretnje i uvrede. Uvrede traju sve do danas, iako obojica više nisu među živima (Dulović je preminuo 2015., a Anastasijević 2019. godine).

Zoran Petrović Piroćanac je, pre svega zahvaljujući svom autorskom dokumentarnom filmu emitovanom na beogradskoj televiziji Studio B koji prikazuje ulazak Vojske RS u Srebrenicu u julu 1995. godine, bio svedok na suđenju protiv bivšeg političkog lidera bosanskohercegovačkih Srba Radovana Karadžića, a dao je iskaz i u predmetu „Popović i drugi“ koji obuhvata genocid i druge zločine u Srebrenici i Žepi (Vujadin Popović, Ljubiša Beara, Drago Nikolić, Ljubomir Borovčanin, Radivoje Miletić, Milan Gvero i Vinko Pandurević). Osim toga, svedočio je i u procesu koji se vodio protiv Zdravka Tolimira, bivšeg Mladićevog pomoćnika za bezbednost i obaveštajne poslove u Glavnom štabu VRS, takođe optuženog za genocid i druge zločine počinjene u Srebrenici i Žepi. Montirani i nemontirani film Zorana Petrovića Piroćanca prikazan je i kao dokazni materijal na suđenju generalu Ratku Mladiću. Piroćanac je preminuo 2015. godine.

Slavoljub Kačarević je boravio u Vukovaru u novembru 1991. godine, samo četiri dana nakon masakra u Ovčari, i za nedeljnik „Intervju“ je radio razgovore sa oficirima JNA, majorom Veselinom Šljivančaninom i kapetanom Miroslavom Radićem. U Hag je pozvan 2006. godine, da bi u procesu protiv „vukovarske trojke“ svedočio o navodima izrečenim u intervjuima, kao i o svojim drugim saznanjima tokom boravka u vukovarskom kraju. Branimira Batu Grulovića je u haški proces protiv srebreničko-žepske sedmorke uključila odbrana bivšeg načelnika bezbednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ljubiše Beare, da bi na osnovu privatnih i profesionalnih iskustava koje je imao s njim tokom rata svedočio o karakteru optuženog, a u njegovu korist.

Dejan Anastasijević

U noći između 13. i 14. aprila 2007. godine neko je čuvenom beogradskom novinaru Dejanu Anastasijeviću, koji je za nedeljnik „Vreme“ sjajno i neponovljivo obrađivao teme u kojima se susreću kriminal, ratni zločini i visoka politika, na prozor prizemnog stana u kojem je živeo – stavio bombu! Zapravo, dve bombe tipa M-52: jedna je eksplodirala, a druga nije. Eksplozija je bila toliko jaka da je raznela prozor i zasula šrapnelima spavaću sobu u kojoj su spavali Anastasijević i njegova supruga, dok su automobili koji su bili parkirani u blizini – poprilično oštećeni. Velika je sreća što ni Anastasijević niti njegova supruga nisu povređeni, jer su delovi bombe i prozora proleteli bukvalno desetak centimetara iznad njihovih glava. Počinioci, i pored obećanja političara i policije da će uložiti sve napore u razjašnjenje ovog slučaja, nikada nisu pronađeni. Mnogi su ovaj pokušaj ubistva povezivali sa Anastasijevićevim svedočenjima pred Haškim tribunalom.

Podsetimo, Anastasijević je 2002. godine bio prvi novinar-svedok na suđenju protiv Slobodana Miloševića. On je govorio o svojim saznanjima o ratnim dešavanjima u Hrvatskoj i BiH i ulozi (nekadašnjeg predsednika) Srbije u njima. Redakcija „Vremena“, dok je trajao direktan televizijski prenos njegovog svedočenja, dobijala je brojne pretnje i uvrede, telefon se – kako kaže urednik „Vremena“ Filip Švarm za Mediacentar Sarajevo – prosto usijao. Anastasijević je, potom, godinama primao jezive pretnje, koje uglavnom nisu dobijale sudski epilog, a u „patriotskoj“ javnosti je nazivan „izdajnikom“ i „lažnim svedokom“. Ipak, bolji poznavaoci prilika su tvrdili da bombaški napad na njega nije posledica svedočenja protiv Miloševića, nego činjenice da je iz Haga u tom periodu „procurela“ informacija da će Anastasijević biti svedok i na suđenjima protiv lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, kao i protiv nekadašnjih čelnika SDB-a Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića. Protiv Stanišića i Simatovića Anastasijević je svedočio 2018. godine, protiv Šešelja nikada nije.

U tekstu objavljenom šest meseci posle napada, taj novinar „Vremena“ navodi argumente koji vuku na zaključak da su bombe podmetnute sa ciljem njegovog zastrašivanja kao potencijalnog haškog svedoka. Otkrio je Anastasijević u međuvremenu da je Vojislav Šešelj preko supruge Jadranke iz Haga u Beograd doturio izvestan spisak svedoka protiv sebe, na kome je bilo i njegovo ime. Sa druge strane, na svoje veliko iznenađenje, ustanovio je da ga je haško tužilaštvo planiralo kao svedoka protiv nekadašnjih čelnika SDB-a Jovice Stanišića i Franka Simatovića, te da je o tome nekoliko dana pred eksploziju bombe informisalo Stanišićevu odbranu, ali je propustilo njega da obavesti o tome.

Na suđenju Miloševiću, Anastasijević je, između ostalog, svedočio o tome da su Vojska RS i Vojska RSK dobijale pomoć iz Srbije, uključujući novac, oružje i ljudstvo, kao i plate i penzije za vojni kadar koje su formalno išle preko Vojske Jugoslavije. Govorio je i o povezanosti SDB-a, Vojislava Šešelja i srpskih paravojnih formacija u BiH i Hrvatskoj, koje su regrutovane i formirane u Srbiji (o čemu je svedočio i u procesu protiv Stanišića i Simatovića). Izneo je svoja saznanja da je policija iz Srbije obavljala policijske poslove na teritoriji Bosne i Hercegovine, a dotakao se i opsade i bombardovanja bosanskohercegovačkih gradova koji nisu bili pod kontrolom bosanskih Srba. Svedočio je, takođe, i da je prilikom posete Vukovaru video da su srpske snage, uključujući i paravojne jedinice, bile odlično naoružane i da su držale grad pod opsadom uz svesrdnu podršku JNA. Govorio je i o slikama razorenog grada. Konstatovao je da su srpska sela oko Vukovara bila nedirnuta, dok su hrvatska bila potpuno devastirana, a osvetlio je i ulogu Željka Ražnatovića Arkana u osvajanju i pljački Vukovara.

Anastasijević je u jednom intervjuu 2016. godine izjavio da nije siguran da bi ponovo svedočio u Haškom tribunalu, pre svega zbog brojnih „kontroverznih“ presuda koje je taj sud u međuvremenu doneo. Ipak, dve godine posle, pojavio se kao svedok haškog tužilaštva u ponovljenom procesu protiv čelnika srbijanskog SDB-a Stanišića i Simatovića, ističući da je tajna policija Srbije imala zadatak da ostvari plan nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i „uspostavi nove granice između republika“.

Takođe je rekao da je u tu svrhu Služba koristila svoje zloglasne specijalne jedinice pod imenom „Crvene beretke“, kao i Arkanovu paravojsku. U spomenutom intervjuu iz 2016. godine Anastasijević je rekao da su ga u Hag zvali samo da potvrdi ono što je već napisao u svojim tekstovima tokom devedesetih, na šta je on rado pristao.

„Drugi motiv mi je bio da svojim svedočenjem pomognem tome da se utvrdi šta je istina o tome šta se dešavalo između 1991. i 1999. godine na prostoru bivše Jugoslavije“, rekao je Anastasijević.

Jovan Dulović

Jovan Dulović je, takođe, bio novinar nezavisnog nedeljnika „Vreme“, lista koji je i devedesetih izveštavao o ratnim zločinima počinjenim u ime Srbije na tlu bivše Jugoslavije. Ranije je bio novinar „Politike ekspres“, koja je bila bliska državnom vrhu Srbije, pa je kao takav imao pristup mnogim poverljivim informacijama i bio neposredni svedok raznih nepočinstava. Kao ratni izveštač tog beogradskog dnevnika, u jesen 1991. boravio je u Istočnoj Slavoniji, a u proleće sledeće godine u Istočnoj Bosni. Na suđenju protiv Miloševića svedočio je o učešću srbijanske policije, ali i JNA, odnosno Vojske Jugoslavije, kao i srbijanskih paravojnih jedinica – u masovnim zločinima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Dulović je na suđenju mogao da ima zaštićen identitet (dato mu je već „zaštićeno ime“ – C-4), ali je odustao od toga i svedočio javno, pod svojim imenom i prezimenom, uprkos pretnjama koje je već tada dobijao, kao i pretnjama koje će dobijati godinama potom.

Dulović je imao odlične kontakte u policiji i vojsci i prisustvovao je mnogim važnim događajima tokom prve godine rata u Hrvatskoj i BiH. Između ostalog, čuo je kako u komandnom centru JNA u Vukovaru Šešelj govori: „Mi smo svi jedna armija. Ovaj rat je veliki ispit za sve Srbe. Oni koji polože ovaj ispit će da pobede. Dezerteri će da budu kažnjeni. Ni jedan ustaša ne sme da izađe živ iz Vukovara...“

Takođe, Dulović je svedočio da je video kada su pripadnici JNA i paravojnici izvodili ljude iz vukovarske bolnice i odvodili ih u Ovčaru, gde će kasnije biti pogubljeni. Iako nije video sama smaknuća, Dulović je predočio da je neposredno posle tog strašnog zločina od pripadnika paravojski čuo kakav se užasan zločin desio. Haški osuđenik kapetan JNA Miroslav Radić kasnije se žalio Duloviću da su morali da upotrebe „pijane šešeljevce“ za taj zločin jer nisu imali dovoljno redovnih vojnika. Dulovićevo svedočanstvo je bilo značajno zbog toga što direktno povezuje Srbiju sa vojnim dejstvima protiv hrvatskih civila u Hrvatskoj.

Dulović je svedočio i o tome šta je video početkom rata u Bosni i Hercegovini, a njegov iskaz jasno govori da su država Srbija, JNA i paravojne formacije pristigle iz Srbije u zločinima u Podrinju 1992. godine imale itekako važnu ulogu. Dulović je bio svedok i na suđenju „vukovarskoj trojci“, gde je ponovio svoje uvide iz Istočne Slavonije 1991. godine, a takođe je bio pozvan da svedoči i u postupku protiv Vojislava Šešelja, ali zbog bolesti, starosti i umora to nije mogao da učini. On je bio svedok ne samo u Hagu, već i u nekim postupcima za ratne zločine koji su se vodili pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu. U razgovoru sa kolegama iz „Vremena“ isticao je da nikada nije bio kukavica i da je jednostavno morao, to je bilo jače od njega, da govori o onome što je video. Dulović je preminuo 2015. godine, u 80. godini.

Nakon njegove smrti, novinar Miloš Vasić, Dulovićev prijatelj, rekao je: „Svaki put kada se vraćao sa tih ratišta, Jovan je plakao. Zbog toga smo ga toliko i voleli. Joca Dulović bio savestan i pošten čovek, koji je razlikovao dobro i zlo, i koji je rizikovao mnogo. Kao takav je i umro, i kao takvog ga nećemo zaboraviti.”

Zoran Petrović Piroćanac

Zoran Petrović Piroćanac je autor grozomornog dokumentarnog filma snimljenog u Srebrenici 13. i 14. jula 1995. godine, nakon što su trupe Vojske RS i paravojne formacije ušle u taj grad, da bi napravile najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, zločin koji je pravnosnažno okarakterisan kao genocid. On i kamerman su pratili tadašnjeg zamenika komandanta brigade specijalne policije Republike Srpske Ljubomira Borovčanina, koji se vidi na snimcima i koji je u Haškom tribunalu 2010. osuđen na 17 godina zatvora zbog pomaganja u ubistvu, istrebljenju i progonu Muslimana iz Srebrenice. Borovčanin je 2016. godine pušten iz zatvora nakon odslužene dve trećine kazne i sada živi u Velikoj Obarskoj kod Bijeljine.

Piroćančev film je prikazan na beogradskoj televiziji Studio B, montiran tako da se u njemu ne vide najjezivije scene, a pred Haškim tribunalom je prikazan i nemontiran materijal, i to više puta, i u slučaju „srebreničko-žepske sedmorke“, i u predmetu „Mitrović i drugi – Kravice“, kao i u procesima protiv političkog lidera RS Radovana Karadžića, generala Ratka Mladića i njegovog zamenika Zdravka Tolimira. Postoje kontroverze u vezi sa snimljenim materijalom, odnosno postoje dokazi da su neki važni i inkriminišući delovi obrisani, što je potvrdio i sam Petrović. On, međutim, tvrdi da se to desilo slučajno i da u nedostajućim insertima nema ničega „spornog“, dok je novinar britanskog „Independenta“ Robert Block u Hagu tvrdio da je dobio informaciju da su trake sa snimljenim materijalom iz Studija B konfiskovali predstavnici Republike Srpske.

Iako je film imao za cilj da prikaže i veliča „veliku pobedu srpske vojske“, kamera je zabeležila znatan broj jezivih scena koje direktno ili indirektno ukazuju na ono što se tog trenutka dešava i ono što će se dešavati nakon završetka snimanja. Neke sekvence tog dokumentarnog filma u međuvremenu su postali simbol genocida i genocidnih namera, a na njima se vidi i to da su u zločinima u Srebrenici učestvovale i paravojne formacije iz Srbije. Na filmu se vidi kako Vojska RS i paravojnici razdvajaju muškarce od žena i dece, a muškarci koji se vide na snimku kasnije su prebačeni na više lokacija u okolini Zvornika, gde su pogubljeni.

Jedan od snimaka je i onaj kada Ramo Osmanović, na nagovor srpske vojske, poziva svog sina Nermina i druge Muslimane da siđu iz šume i da se predaju, uz tvrdnju da im se ništa neće desiti. Tela Osmanovića i njegovog sina Nermina pronađena su u masovnoj grobnici 2009. godine. Duž glavnog puta između Srebrenice i Bratunca, Petrović je snimio i nekoliko grupa zarobljenika kako sede na poljanama. VRS je većinu muslimanskih zarobljenika kasnije streljala. U jednom delu Petrovićevog filma vide se tela (20-25) ubijenih Muslimana ispred skladišta zemljoradničke zadruge u selu Kravica, dok u pozadini odjekuju pucnji, što indukuje da su snimci napravljeni dok su trajale masovne egzekucije, a u kojima je ubijeno oko 1.000 ljudi prema presudama Haškog tribunala.

Da je znao da će ovaj film imati tako veliku važnost u suđenjima pred Haškim tribunalom i da će on biti svedok, verovatno ga Piroćanac nikada ne bi snimio, ili ga bar ne bi emitovao. O tome svedoče njegovi kontradiktorni iskazi u Hagu. On je prilikom svedočenja 2007. godine („sedmorka“) potvrdio da je „snimio ratni zločin“, a kazao je i da je video pun kamion leševa za koji pretpostavlja da su Muslimani. Četiri godine kasnije je, na suđenju Tolimiru, ustvrdio da su „srpske snage pokazale mnogo humaniji tretman prema srebreničkim izbeglicama nego Hrvati prema srpskim“ za vreme akcije „Oluja“.

Piroćanac je tada komentarisao i njegov i Borovčaninov razgovor, snimljen u nemontiranim snimcima, u kojem su oni govorili da su Muslimani „počeli da grade montažne džamije“ i da će one opstati tu još samo dva dana. Rekao je da se njegovi uvredljivi komentari ne odnose na islam već na „islamizam“, čiji je nosilac bio Bin Laden koji je 2003. bio u Sarajevu „kod Alije Izetbegovića“ i čija se brigada „El Mudžahid“ borila na strani Armije BiH i „pekla na ražnju“ zarobljene Srbe. Tokom ispitivanja, optuženi Tolimir se Piroćancu obraćao sa „doktore“, a ovaj njemu uzvraćao sa „đenerale“.

U procesu protiv Karadžića, 2012. godine, Piroćanac je svedočio u korist političkog lidera bosanskohercegovačkih Srba Radovana Karadžića, a hvalio je i Ljubomira Borovčanina, oficira bezbednosti iz Glavnog štaba VRS-a, tvrdeći da Haški tribunal treba da ovom bezbednjaku bude zahvalan jer je omogućio snimanje filma koji je toliko puta prikazan tokom suđenja za ratne zločine. Petrović je, otprilike, rekao da je jasno da Srbi nisu imali nameru da izvrše zločine, jer bi mu u suprotnom zabranili da snimi film. Takođe, oštro je negirao da su vlasti Republike Srpske bile nezadovoljne emitovanjem filma na beogradskoj televiziji Studio B, što je tvrdio jedan od prijašnjih svedoka, novinar Robert Block. I tada je potvrdio priču o navodnom boravku Osame bin Ladena u Sarajevu kod predsednika BiH Alije Izetbegovića, koju je čuo od jedne novinarke, kao i priču o fotografiji „muškarca ispečenog na ražnju“.

Zoran Petrović Piroćanac je umro 2015. godine, u 63. godini života. Lider Socijalističke partije Srbije, tadašnji potpredsednik Vlade i nekadašnji bliski saradnik Slobodana Miloševića, Ivica Dačić, uputio je tada telegram saučešća porodici Zorana Petrovića u kojem se navodi da je „srpsko novinarstvo izgubilo vrednog i pouzdanog hroničara i britkog kritičara zbivanja u zemlji i odličnog poznavaoca geopolitičkih kretanja u svetu“.

Slavoljub Kačarević

U novembru 1991. godine Slavoljub Kačarević, tada novinar beogradskog dvonedeljnika „Intervju“, otišao je u Vukovar, gde je razgovarao sa majorom JNA Veselinom Šljivančaninom i kapetanom Miroslavom Radićem. Razgovore je objavio u svom magazinu (na naslovnoj se nalazio Šljivančanin), i zbog toga je 2006. pozvan kao svedok u Haški tribunal, gde je govorio o sadržaju intervjua i okolnostima u kojima su oni nastali.

U razgovoru za Mediacentar Sarajevo, Kačarević je rekao da je njegovo svedočenje bilo „minorno“, da „ničemu nije doprineo naročito“, i da su ga pozvali jer je navodno tužilaštvo kuburilo sa dokazima, pa su gledali da odugovlače sa procesom. Bio je poslednji svedok u procesu protiv „vukovarske trojke“, koji je završen tako što je general Mile Mrkšić osuđen na 20 godina zatvora (2015. preminuo u zatvorskoj jedinici), Veselin Šljivančanin na 10 godina (2011. pušten na privremenu slobodu), dok je Miroslav Radić oslobođen. U intervjuima se potvrđuje da su ovi oficiri imali kontrolu nad pripadnicima Teritorijalne odbrane, koji su bili neposredni izvršioci zločina na Ovčari, tokom kojeg je pogubljeno oko 260 ljudi. Osim toga, iz intervjua se vidi da su u osvajanju Vukovara učestvovale i paravojne jedinice iz Srbije, koje su takođe bile pod kontrolom JNA.

Kačarević je svedočio o karakteru optuženih i prema njima je bio blagonaklon, tvrdeći da su na njega ostavili dobar utisak. Radić je, po Kačareviću, bio „uzoran oficir“, a Šljivančanin „vrsni vojnik i iskusni starešina“, kojeg su „i mediji i javnost doživljavali kao heroja“. Kačarević je ustvrdio da je Šljivančanin bio „ponosan na višenacionalni sastav JNA i da se zalagao za očuvanje celovitosti Jugoslavije“, te da je verovao da je JNA „jedina regularna vojska čija je dužnost da održi red na svojoj teritoriji“. Svedočio je i da je imao informacije da su se među hrvatskim ratnicima nalazili i „strani plaćenici“.

Govoreći o motivima JNA za osvajanje Vukovara, Kačarević je istakao da je o navodnim zločinima hrvatske strane nad srpskim civilima, koje treba spasavati, dobijao iz medija koji su bili pod kontrolom državnog vrha Srbije. Inače, osuđeni Veselin Šljivančanin je po povratku iz zatvora postao jedan od visokih funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke, čiji je predsednik Aleksandar Vučić.

Branimir Grulović

Branimira Batu Grulovića, koji je od 1992. do 1997. godine bio šef Reutersovog biroa za Balkan sa sedištem u Beogradu, Haški tribunal je pozvao tokom procesa “srebreničko-žepskoj sedmorki” da svedoči o karakteru bivšeg načelnika uprave bezbednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske na osnovu privatnih i profesionalnih kontakata koje je imao sa njim tokom rata u BiH. Grulović je bio svedok odbrane.

U izveštaju Centra za tranzicijsku pravdu Sense navodi se da je Grulović u svedočenju rekao da je, prilikom kontakata sa njim, stekao utisak da je Beara čovek „oštrog pogleda i čvrste ruke“, što je, kako je rekao, skrivalo njegovu „blagorodnu“ prirodu. Takav je utisak dobio zbog brižnog razgovora koji je optuženi imao sa svojom majkom, kao i zbog toga što se Beara rasplakao kada je slušao mladog oficira Bošnjaka kako razgovara sa svojim roditeljima. Odbrana je najavila da će Grulović svedočiti o Bearinom „nediskiminatornom mentalnom sklopu“, pa je tužilac svedoku pokazao dokument sa Bearinim potpisom u kojem se Muslimani nazivaju „balijama“ i priupitao ga da li se to može nazvati diskriminacijom. Bivši novinar Reutersa je odgovorio: „Prvo, reč 'balija' je vrlo često korišćena tamo. Ja ne znam ni šta znači to, pretpostavljam da je za Bošnjake to uvredljivo. Ali je isto tako uvredljivo kada se za Srbe kaže da su 'četnici', u onom negativnom smislu, pa se vrlo često i danas koristi to... Sad, kad bih ja vama rekao da mi građane naše iz Kruševca nazivamo 'čarapanima' – što je teško i prevodljivo, ima vrlo pogrdno značenje – vi to ne biste mogli da razumete zato što je to specifičan prostor. Tako da ne bih bio nešto posebno razočaran zato što ne znam sâmo značenje toga. Kad bi mi objasnili šta znači 'balija', možda bih mogao da vam konkretno i odgovorim.“

Grulović je tvrdio i da je ćerka Radovana Karadžića Sonja Karadžić odbila da ekipi Reutersa izda dozvolu za ulazak u Republiku Srpsku, a da je on imao dobre odnose sa vrhom Vojske RS. Opisao je kako je 11. jula 1995. godine hteo kod Beare da proveri informaciju da je Srebrenica „pala“, ali da ga je taj pukovnik ubeđivao da o tome ništa ne zna. Tužilac je, međutim, u unakrsnom ispitivanju ukazao na presretnuti razgovor između Sonje Karadžić i jednog oficira VRS, koji upućuje na zaključak da je izdavanje dozvola novinarima zapravo bilo u rukama VRS.

Beari svedočenje Grulovića nije pomoglo, pa je konačnom presudom Žalbenog veća, početkom 2015. godine, osuđen na doživotni zatvor. Preminuo je dve godine kasnije u zatvoru u Berlinu, gde je bio odaslan na dosluženje kazne. Branimir Grulović, koji je inače magistar političkih nauka, bio je direktor informativnog programa televizijskog programa na Javnom servisu Vojvodine (Radio-televizija Vojvodine) do pre pet godina, kada je otišao u penziju.

Tekst je napisan u sklopu projekta "Novinarstvo kao prvi nacrt historije" kojim se dokumentuju iskustva novinara koji su svjedočili pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Projekat implentiraju Mediacentar Sarajevo i Digitalni arhiv Infobiro.

___

Želite sedmični pregled vijesti, analiza, komentara i edukacija za novinare u Inboxu Vašeg e-maila? Pretplatite se na naš besplatni E-bilten ovdje.