Mediji na daljinsko upravljanje

Mediji na daljinsko upravljanje

Mediji na daljinsko upravljanje

Mediji u Srbiji nisu učinili ono zbog čega postoje – prikupili relevantne informacije, verifikacijom ih pretvorili u činjenice i informisali građane na neutralan i objektivan način.

Fudbaleri Srbije su u Beogradu, 14. oktobra, dočekali reprezentaciju Albanije u utakmici okarakterisanoj od UEFA kao “meč visokog rizika”. Danima ranije, Balkan je pokazao koliko su na njemu odnosi između država nenormalni – posle pregovora i dogovora, navijačima Albanije je zabranjeno da prisustvuju utakmici, a srpska policija je saopštila da će uhapisiti svakog Albanca koji dođe u Beograd, ne precizirajući da li je dovoljno biti samo etnički Albanac, državljanin Albanije, ili osoba okićena dresom reprezentacije ili zastavom Albanije, kao da je bilo šta od toga normalno ili zakonito. Na društvenim mrežama se odvijalo prepucavanje između Albanskih fudbalskih nacionalista koji su postavljali fotografije iz Beograda u koji su, navodno, stigli uprkos svemu, dok su srpski dokazivali kako su to lažne fotografije od pre više godina i obećavali im strašne stvari ako ih nađu na svojoj teritoriji.

Naravno, normalno bi bilo da su i jedni i drugi bili zabrinuti za učinak svojih fudbalera, nadneti nad sastavom tima, prethodnim rezultatima i slično, a ugostitelji bi se pripremali na lepu zaradu od gostujućih navijača koji moraju negde bar da jedu i piju, a neki možda i prespavaju. Normalno bi bilo da, svesni prethodne istorije, predrasuda i, u nekim delovima populacije obe zemlje, otvorene međunacionalne mržnje, mediji, političari i svesniji delovi oba društva iskoriste priliku za popravljanje odnosa u interesu svih zajedno.

41 minuta posvećena sportu

Moglo bi se reći da su se mediji u Srbiji, osim pitanjem dolaska albanskih navjača, zaista i bavili uglavnom sportom. To je, međutim, potrajalo samo do 41. minuta (loše i teške za gledanje) utakmice, kada je na stadion doletela leteća igračka na daljinsko upravljanje, za koju sada, osim možda u Severnoj Koreji, zna poneko u svakoj zemlji sveta. Događaji su se odvijali velikom brzinom.

Jedan igrač Srbije je uhvatio zastavu, pa su ga tri igrača Albanije, izgleda iznimno nacionalno svesna, napala da svetinju otmu, na šta su priskočili idrugi igrači, rezervni igrači te članovi stručnih štabova, uz ponekog redara i neidentifikovanog civila, neki da se biju, a neki da probaju da smire situaciju, što je toliko izbezumilo takođe nacionalno jako svesne navijače Srbije, da su masovno krenuli na teren. Neki su i uspeli, srećom malobrojni, uprkos policiji koja je negde efikasno i organizovao, a negde dosta zbunjeno pokušala da ih spreči, pa su odabrani navijači stigli i da udare ponekog reprezentativca Albanije. Naročito se istakao pripadnik obezbeđenja utakmice koji je, vidno obeležen fluorescentnim prslukom, stolicom udario igrača Albanije. On je to učinio u trenutku dok su Albanci izlazili sa terena, praćeni i štićeni od strane nekih igrača Srbije, zasuti predmetima sa tribina. Sudija je prekinuo utakmicu još kada je letelica primećena, a mogao je i zbog nekoliko baklji koje su u tom trenutku bačene s tribina. Nastao je totalni metež u kojem je utakmica i definitivno prekinuta posle sat vremena. Bizarna predstava je začinjena neverovatnim incidentom u kojem je čovek, inače na utakmici sa dečakom, svojim sinom, uleteo u živi program javnog servisa iz improvizovanog studija na krovu stadiona i navređao se premijera Srbije, kolokvijalnim izrazom za osobu homoseksualne orijentacije, u lica miliona gledalaca.

Ogromna količina “činjenica”

Ni tu se nadrealni cirkus nije završio. Naprotiv – palicu su preuzeli srpski mediji, bacivši se na “informisanje” građana u real timeu. Količina informacija, činjenica i, uglavnom, “činjenica” koja je proizvedena o ovom događaju, njegovoj predigri i, posebno, posledicama, ogromna je i nepregledna. Uzmimo, zato, samo jedan element događaja i pokušajmo da prenesemo šta su “brzi” mediji o njemu izvestili Srbiju.

Prvo je Radio Televizija Srbije, javni servis koji ima i komercijalne reklame, preneo tvrdnje policijskog izvora da je u VIP loži uhapšen Orfi Rama, brat premijera Albanije, te da je kod njega pronađen daljinski upravljač kojim je upravljao letelicom. Mora se odati priznanje malobrojnim medijima koji nisu momentalno stavili ovu vest na svoje veb sajtove – jer skoro svi jesu. Nazigled, ne može biti greške – RTS se inače slabo meša u svoj posao, te ako je preneo nekoga iz policije, to je zato što je policija to tražila, mislili su svi, a policija ne bi tek tako izmišljala, zar ne?

Pa, ne. Policija je dozvolila bespilotnoj letelici da lebdi oko predsednika države i drugih uzvanica, a mogla je biti i naoružana kao mnoge takve stvarčice na svetu. Onda je dozvolila izvesnom broju navijača da fizički napada igrače po terenu. Među njima (navijačima) je bio i sada već nadaleko čuveni Ivan Bogdanov, kriminalac i huligan, koji je predvodio sramno prekidanje meča Italija - Srbija u Đenovi, zbog čega je bio i u zatvoru i koji je, samim svojim prisustvom, morao biti sumnjiv od početka (nema, doduše, sudsku zabranu dolaska na stadione, što je zanimljiva informacija o srpskim sudovima i zakonodavstvu). Još bizarnije, u naknadnom reagovanju, ministar policije nije govorio o propustima, nego da je zgrožen ne samo činjenicom da je neko vređao premijera u direktnom prenosu, nego i da se niko nije izvinio, a novinarska udruženja reagovala na ovaj brutalni napad. Niz brljotina policije nametnuo je imperativ da se u javnosti malo popravi ta slika, informacijama o nekakvom efikasnom činjenju. Tako je RTS, puštanjem informacija (osim ako mediji nisu besprizorno izmišljali izvore u MUP, što takođe nije retko, ni nezamislivo) iz “izvora u MUP”, otpočela guessing game o bratu albanskog premijera, koja je u srpskim medijima, kroz šest osnovnih novinarskih pitanja, u večeri utakmice i sutrašnjim izdanjima i emisijama medija, izgledala, otprilike, ovako:

KO?

U nekim novinama, čovek se zove Orfi, u drugim Olsi. Radi u nekoj američkoj kompaniji za komunikacije, ali je posebno veliko otkriće bilo da je rukovodio poslovima Fonda za otvoreno društvo u Albaniji, što je jedan tabloid istakao kao posebno relevantno pošto je pokretač Džordž Soroš “bio jedan od najvatrenijih zagovornika bombardovanja Srbije 1999.”.

ŠTA?

Prvo je, po izveštajima, uhapšen sa daljinskim upravljačem u rukama, pa je to prešlo u “sumnju da je upravljao dronom”, pa je i to kasnije misteriozno nestalo iz izveštaja. On sam je kasnije izjavio da sa letelicom nema nikakve veze, što bi svakako izjavio i da jeste. Identitet dva lika na zastavi, reč “autohtoni” (oduvek tu) i datum, kao i mapa, analizirani su u srpskim medijima naširoko. Mapa je zauzela čitavo Kosovo, povelike komade Grčke, Makedonije, Srbije i Crne Gore. Letelicom se upravlja na 500 metara daljine, osim ako joj se ne dodaju posebni prijemnici. Prvo je bio “uhapšen”, zatim “priveden”, zatim “ispitivan”, a na kraju premijer, na pitanje da li je bio uhapšen, odgovara da je to pitanje za samog Ramu. Nije odgovorio, drugim rečima.

GDE?

Najpre “uhapšen” u VIP loži. Nakon toga “na izlazu sa stadiona”. Zatim samo “priveden”, bez naznake gde je presretnut, a gde odveden, ako igde. Zatim “ispitivan na aerodromu”. Svakako napustio zemlju avionom.

KAKO?

Izveštaji su prvo tvrdili da je došao “sa prijateljima”, ali je broj njegovih saputnika varirao od pet do 125. U jednom izveštaju je čak pisalo da je priveden sa 125 osoba koje su sa njim bile u VIP loži. Odmah se “doznalo” i da je policija htela da ga vrati u Albaniju na ulasku u zemlju, ali da su “intervenisali neki zvaničnici EU zemalja u Srbiji”. Upravljao je letilicom prvo daljinskim upravljačem, a zatim mobilnim telefonom. Trenutno važeća rekonstrukcija je da se njegov “dugogodišnji poznanik i prijatelj”, poznavalac “slobodnog penjanja” popeo na obližnju crkvu konopcem (koji je, navodno, pronađen i poslat na veštačenje) i odatle podigao letilicu, kojom je upravljanje preuzeo Rama drugim uređajem na samom stadionu. Policija je prvo saopštila da je pušten “zbog štrajka advokata”, pa je zatim objavljeno da je “pokazao američki pasoš i rekao da mu zbog toga ništa ne mogu”, a pojavio se na trenutak i diplomatski pasoš, koji je potom nestao i nikada ga više niko nije pomenuo. Svi mediji koji se time bave, napominju da je ušao u Srbiju koristeći albanski pasoš.

KADA?

Rama je, zavisno od medija, stigao dan ili dva ranije, a stadion napustio između “odmah po prekidu” i “dva sata po prekidu”. Policija ga je “zadržala” između pet minuta i dva sata.

ZAŠTO?

Da bi izazvao incident. Da bi reprezentacija Albanije izbegla poraz. Zbog mržnje Albanaca prema Srbima. Da izazove nestabilnost u Srbiji. Da izazove rat. Da omete posetu Vladimira Putina Beogradu.

Bez dokaza za tvrdnje

U trenutno najpoštovanijoj knjizi o savremenom novinarstvu, “Deset elemenata novinarstva”, Bill Kovach i Tom Rosenstiel u obrazloženju prvog elementa, dakle najvažnijeg, kažu da je naš posao, pored ostalog i: “Profesionalna disciplina sakupljanja i verifikovanja činjenica, posle kojeg sledi pokušaj da se napravi fer i pouzdano svedočanstvo o njihovom značenju, koje će biti predmet daljeg istraživanja.”

Ne samo da ni za jednu od svih ovih tvrdnji nismo videli bilo kakav dokaz, nego za informacije nisu navođeni ni izvori, osim anonimnih. Toliko o “disciplini… verifikovanja činjenica”. Izuzetak su, na žalost, naknadna, a u nekim slučajevima i veoma brza tumačenja uzroka događaja, koje možete pročitati pod “ZAŠTO”. Uglavnom su ih davali srpski političari, i to ministri, a onu o ometanju posete Putina je izrekao lično premijer. Toliko o “predmetu daljeg istraživanja”.

Naslovi prvih izveštaja sa utakmice se mogu podeliti u opredeljene i neopredeljene, odnosno one koji daju vrednosni sud i koji navode gole činjenice. Možda je najdramatičniji naslov dao Blic: “Užasna provokacija: letećom albanskom zastavom pokušali da izazovu nerede”. Hajde da napišemo i naslovnu Informera, potpuno posvećenog veličanju premijera Srbije: “Šiptarska svinjarija”. B92 je bio neutralan: “Skandal, dron, zastava i tuča!” Najtiražniji Alo je bio takođe prilično neutralan: “Albanska igračka izazvala haos”. Opredeljeni naslovi su, naravno, “pobedili” u odnosu 3:1.

Ignorisanje druge strane

Neverovatno je da je u izveštavanju jednostavno preskočeno, valjda kao prirodno, da se na stadionu masovno skandiralo “ubij Šiptara”, “ubij Hrvata da Šiptar nema brata”, “ko ne skače Šiptar je” i slično. Da su Albanski reprezentativci imali par slomljenih noseva i sličnih povreda. Da su ih sa tribina gađali svim što su imali. Da su srpski mediji pre utakmice objavljivali otvorene pretnje navijača, pa čak i “upozorenja” zvaničnika Fudbalskog saveza Srbije Albanskim navijačima da se “neće dobro provesti”, ako dođu. Da je fotografija redara na utakmici koji stolicom udara reprezentativca Albanije potpuno prećutana. Da je fotografija srpskog reprezentativca koji očigledno dobija tuču sa albanskim, držeći mu “kragnu” i pesnicu pred licem takođe zanemarena u korist kasnije zaštite koju su neki srpski fudbaleri pokušali da pruže albanskim. Tu i tamo, poneko je pomenuo ove činjenice i to ne sve, ali je horska većina zauzela veoma navijački stav. S druge strane, hladno je objavljena tvdnja pomoćnika trenera Srbije da su albanski reprezentativci “možda instruirani da se ponašaju kao da su uplašeni”. Pošto nisu imali nikakvog razoga da se plaše, je li.

Ono što je usledilo kada su mediji dobili vremena da “razmisle” i snađu se u izveštavanju, još uvek traje i proizvodi ozbiljnu nevericu. Dok su se neki mediji zaista primirili i počeli da objavljuju i neke tvrdnje “druge strane”, koja se, sasvim u skladu sa srpskim kolegama nikako nije proslavila objektivnošću i racionalnošću, ostali su nastavili da sipaju neverovatno neprofesionalna rasplamsavanja emocija.

Mediji u Srbiji su, uz izuzetke kojih je, što jednako ohrabruje koliko i čudi, više nego što bi se očekivalo, većinom učinili tačno ono što se od njih moglo očekivati – utrkivali su se da nekako podupru vladu i premijera, podiđu korisnicima, podignu gledanost, tiraž i posećenost. Nisu učinili ono zbog čega postoje – prikupili sve relevantne informacije, verifikacijom ih pretvorili u činjenice i informisali građane na neutralan i objektivan način, kako bi oni sami doneli svoje zaključke i odluke.

Tako ni Srbija nije učinila ono što bi normalna država učinila pri pojavi drona sa za zastavom “velike Albanije” – nasmešila se, bacila ga u đubre i nastavila da igra fudbal, čestitavši na kraju protivniku, nevezano za rezultat, na zalaganju i borbi.

Onda su neki uzeli baklje u ruke i popalili pekare svojih komšija Albanaca.

Što su svi mediji, potpuno šizofreno, horski osudili.