Nije tačno da iz sudova mogu uspešno da izveštavaju samo pravnici, ali je neophodno da novinar ovlada osnovnom pravnom terminologijom. Važna je i upornost u ostvarivanju kontakata i odgovornost prema izvorima.

Izveštavanje o pravosuđu je specifičan posao u odnosu na medijsko praćenje ostalih sektora društvenog života. Tu posebnost novinari doživljavaju najčešće kao teškoću ili nepremostivu prepreku.

Pre svega, u sudovima i tužilaštvima izveštače ne čekaju gotovi materijali kao u skupštinskim salama, niti mogu da računaju na pomoć pres službi.

U ovim državnim organima uvođenje portparola je tek u začetku, konferencije za štampu su retkost, a komunikacija s javnošću svodi se na službena saopštenja, prepuna stručnih termina, teško prevodivih na običan jezik.

Informacije se ne mogu dobiti ni proveriti na jednom mestu. Svaki sudija i svaki tužilac su poseban izvor i novinari, čak i oni sa višegodišnjim stažom, prinuđeni su na gotovo svakodnevne šetnje od sudnice do sudnice i od kabineta do kabineta.

U beogradskoj Palati pravde, na primer, u kojoj se rešava polovina predmeta u srpskom pravosuđu, za ovaj deo posla treba svakodnevno odvojiti par časova.

Pa i kad se to odradi, ne znači da je uspeh zagarantovan. Sudije i tužioci su, po pravilu nepoverljivi i uzdržani prema »sedmoj sili«. Kad  novinari zakucaju na njihova vrata i učtivo ih zamole za informaciju, retko pokazuju spremnost za razgovor. Radoznale izveštače obično upućuju na svoje pretpostavljene  - predsednike sudova ili šefove tužilaštava. Ako se neko i probije do ovog nivoa, obično ne može da računa da će dobiti nešto više od onoga što je već stajalo u službenom saopštenju.

Izuzetak su novinari koji su posle dugog izveštavanja iz ovog sektora postali poznati u pravosudnim krugovima.

Stalna lična edukacija, kao i građenje i negovanje svoje mreže izvora, neophodan su uslov za novinare koji žele da aktuelnim, potpunim, sadržajnim i eksluzivnim informacijam idu korak ispred kolega.

Posle dvadesetpetogišnjeg iskustva, čini mi se da ovo pravilo posebno važi za izveštače iz pravosuđa.

Novinarske greške uzrok nepovjerenja u medije

Sudije i tužioci najčešće sve novinare doživljavaju kao predstavnike »žute štampe«, koji su malo upućeni u ono o čemu pišu.U poslednjih desetak godina takvoj predstavi umnogome je doprinela kadrovska politika redakcija. Bez ikakve pripreme, u sudske izveštače preko noći se promovišu novinari početnici. Smatralo se, a ni danas ova praksa nije napuštena, da su palate pravde jedno od najboljih mesta za »pečenje« novinarskog zanata. Posledice takvog stava uočavaju se na stranicama »crne hronike«. Iole upućeniji čitalac s lakoćom zapaža novinarske gafove, naročito one koji se odnose na pogrešno upotrebljenu pravničku terminologiju.

Nekada je neznanje toliko da prosto bode oči. Tužioci se proglašavaju za službenike sudova, osumnjičeni se ne razlikuje od optuženog ili osuđenog, zahtev za istragu je  isto što i optužnica. Zato nije čudno što ćete pročitati da je, na primer, tužilac  okružnog suda poveo istragu, ili da je nekome odredio pritvor.  (Rečnik pravnih termina neophodnih za izveštavanje iz suda možete dobiti na adresi http://194.106.190.43/code/navigate.asp?Id=21)

Ovakav način izveštavanja posebno je problematičan i opasan kada se dotakne sfere ljudskih prava, odnosno  dostojanstva i integriteta ličnosti.

Ne retko, tek uhapšeni i osumnjičeni ljudi, na samom početku postupka se čak i u naslovima proglašavaju za zločince, ubice i teroriste. Slučajno ili namerno dogode se »greške« pa se i maloletnicima objavljuju  imena, ili se posredno, ali nepogrešivo i prepoznatljivo, otkriva njihov identitet. Objavljuju se i celi zapisnici iz istrage, čak i u slučajevima kada je to zakonom izričito zabranjeno. Na primer, u zakonu koji reguliše materiju organizovanog kriminala striktno je zabranjeno objavljivanje zapisnika sa svedočenja, bez dozvole specijalnog tužioca, a pojedini beogradski dnevnici su ih u nastavcima objavljivali.

Ne slažem se sa stavom da iz sudova mogu uspešno da izveštavaju samo pravnici, ali je neophodno da se ovlada osnovnom pravnom terminologijom.

Izveštači sa većim ambicijama ne bi smeli da stanu na ovome. Svoje znanje o ovoj materiji moraju stalno da proširuju i osvežavaju. Naravno, nije potrebno da ono bude na nivou profesionalnog bavljenja ovim poslom. Dovoljno je da vas smatraju upućenim u problematiku. Time ste otvorili mnoga vrata, koja su vam, do skoro bila zatvorena.           

Kako sam instalirao mrežu svojih izvora

Izveštavanje iz sudnice za mene je bilo najlakši, ali često i najdosadaniji posao. Naročito kada su postupci ulazili u fazu stručnog nadmudrivanja odbrane, tužioca i veštaka.

Više su me interesovali predmeti iz predkrivičnog postupka ili istrage. Oni su obično držani daleko od novinarskih očiju i ušiju, o njima se znalo najmanje detalja i do njih se i najteže dolazilo.

Kao i svi koji se bave ovim poslom znao sam da ključ za otavaranje ove brave leži u tužilaštvu i istražnim odeljenjima sudova. Polako sam počeo da instaliram svoju mrežu izvora, pre svega, u Okružnom tužilaštvu, a zatim u istražnom odeljenju beogradskog Okružnog suda.

Tadašnje okolnosti i ustaljene navike ljudi iz suda išle su mi na ruku. Sudije istražnog odeljenja imale su običaj (a i danas su ga zadržale) da svaki radni dan započinju jutarnjom kafom u dežurnoj sobi. Teme za razgovor bile su najrazličitije - od aktuelnih zbivanja u društvu do pretresanja poslednjeg  policijskog izveštaja. Nisu izostajali ni komentari najatraktivnijih sudskih predmeta, s pregršti zanimljivih i nepoznatih detalja.

Posle izvesnog dvoumljena, odlučio sam da im se priključim. Učinio sam to nenametljivo, koristeći iskustvo starijeg kolege. Obično sam sedao pored vrata, ispijao kafu koju su sudije naručile i gotovo dva sata slušao njihove razgovore. Vremenom su se toliko navikli na mene da su me doživljavali kao deo svog društva. Posle toga, retko kada su mi uskratili informaciju koju sam tražio.

Na sličan način uspostavio sam kontakte s tužiocima i sudećim sudijama.

Za svoje izvore uglavnom sam birao ne samo radoznale i dobro obaveštene sudije i tužioce, već i ljude čija je stručnost bila visoko cenjena. Računao  sam da se takvim ljudima najčešće poveravaju najdeliktaniji predmeti ili da se oni o njima bar konsultuju. I nisam pogrešio.

Sve vreme sam nastojao  da  ne izgubim, odnosno zloupotrebim poverenje sagovornika iz pravosuđa.

U procepu između profesije i interesa mojih izvora

Nikada nisam otkrio svoje izvore. Obično sam se držao dogovorenog. To su oni posebno cenili. Ako nisu mogli da mi sami pomognu nekim konkretnim podatkom upućivali su me na prava varta, s preporukom.

Tako sam došao i do materijala o postupku oko nasledstva Josipa Broza Tita i pokušaju njegove supruge Jovanke da preko advokata ovaj slučaj iz partijskih foruma prevede u sudske vode. Rukovodstvo tadašnje komunističke partije Jugoslavije nastojalo je da izbegne ostavinsku raspravu, uobičajenu nakon smrti supružnika u svakoj pravnoj državi, i sve zadrži u okvirima partijskog odlučivanja.

Za postojanje predmeta sam saznao neposredno posle njegovog prijema u sud. Bilo je to nekoliko godina pre nego što se ovaj slučaj izrodio u aferu koji je dugo punio stranice domaće i svetske štampe. »Tajnu« sam čuvao dok nije obelodanjena za govornicom nekadašnjeg saveznog parlamenta. Posle toga sva saznanja i materijale do kojih sam došao pretočio sam u knjigu, koju su u to vreme samo Slovenci smeli da objave. (»Kaj hoče Jovanka Broz«, Izdavačka kuća Delo 1987.)

Ponekad sam bio u procepu između zahteva profesije i interesa ljudi iz pravosuđa, odnosno uslova koji su oni postavljali. Najčešće je pobeđivalo novinarstvo, ali su onda »presušivali« i moji izvori. Dogodilo se da sam u jednom danu izgubio dva. Bili su ljuti na mene što sam bez njihovog zelenog svetla objavio informacije, dugo držane iza brave.

Prvi slučaj ticao se jednog tužioca koji mi je potvrdio vest koju sam prethodno samo načuo, da radi na jednom važnom predmetu, ali me je zamolio da vest ne objavljujem i da sačekam. Čekao sam sve dok se nisam uplašio da će informaciju objaviti neko drugi. Nakon njenog objavljivanja tužilac se naljutio jer je smatrao da sam time upozorio ljude koji su bili predmet njegove optužnice. Drugi slučaj bio je vezan za jednog sudiju okružnog suda koji je optuženom za ubistvo dosudio kaznu od 12 godina zatvora. Presudu je poništio Vrhovni sud, a u ponovljenom suđenju doneta je oslobađajuća presuda. Sudija me je molio da ne pišem o tome, ali slučaj je bio tako drastičan, razlika između 12 godina zatvora i nevinosti tako velika, da se nije moglo prećutati. Sudija više nikada nije sa mnom progovorio.

Nisam im zamerio, niti sam dozvolio da se konflikt pretvori u lični rat.

(Autor ima 25 godina iskustva u izveštavanju iz suda za domaće i strane ugledne dnevne i nedeljne novine, kao i međunarodne institute)

Prilog Medija centra Beograd