Dokumentarni film - kako uspeti nepoštujući pravila

Dokumentarni film - kako uspeti nepoštujući pravila

Dokumenarni film «Goblen» tipičan je  po tome što je nastao a da nije poštovano ni jedno jedino pravilo, niti metodologija poznata u istraživačkom novinarstvu. Autorka filma objašnjava kako je nastao film, nagrađen na motovunskom festivalu nakon što je godinu dana neprikazan ležao u «bunkeru».

NIJE BILO:

1. formulisanja teme istraživanja

2. preliminarnog istraživanja

3. konsultovanja tonske dokumentacije

4. konsultovanja TV dokumentacije

5. preliminarnog izbora sagovornika

6. dogovora TV ekipe u vezi sa temom

7. zakazivanja termina snimanja

8. proračuna troškova

Ako me pitate: «Pa kako je uopšte snimljen taj dokumentarni film?», odgovoriću kratko: «Sticajem okolnosti, sasvim slučajno, tako što je odluka o snimanju doneta na licu mesta uz oslanjanje isključivo na trenutni osećaj da se nalazimo pred super pričom». Možete zamisliti srećnu okolnost da se nadjete na mestu «gde raste» dobra priča koju ne planirate i u koju ništa niste prethodno uložili (što posebno raduje vašeg direktora). A ne umem ni da verbalizujem osećaj kada takva priča dobije na kraju medjunarodno priznanje - kao što je slučaj sa «Goblenom».

«Nabasavanje» na priču

Materijal za film «Goblen» snimljen je 2003. godine tokom snimanja jednog drugog  filma - «Glave dole, ruke na ledja» u okolini Vukovara u Hrvatskoj. Naša ekipa, stacionirana u Vukovaru, danima je obilazila okolna sela u potrazi za bivšim zatvorenicima logora «Begejci» kod Zrenjanina (zatočenici su bili pripadnici hrvatske vojske, policije i civili uhapšeni 1991. godine tokom vukovarske bitke). U selu Petrovci živi Ivo Vukušić, bivši zatvorenik koji je u logoru bio kuvar. Pozvala sam ga iz vukovarskog hotela telefonom. Javila mi se supruga i objasnila mi da Ivo nije najbolje zdravstveno ali nas je pozvala da ih posetimo. Na moje pitanje kako da ih nadjemo kad udjemo u selo, na brzinu mi je odgovorila - glavna ulica, ispred kuće je vrba...žalosna(?).

Da li možete da zamislite kakvu salvu smeha je kod kolega reditelja, snimatelja, tonca i asistenta snimatelja izazvala  moja «odlučna» komanda – a sad put Petrovca, imamo zakazano snimanje u kući kod vrbe! Tako smo krenuli na putešestvije tražeći vrbu. Srećom, u selima svako o svakom zna sve, te  smo posle kraće potrage za «žalosnom» u lokalnoj kafani pitali za kuću Vukušića.

Pošto smo završili snimanje o logoru u Begejcima, naša domaćica Eva imala je potrebu da jedinom ženskom članu ekipe pokaže kuću koju im je država ponovo izgradila pošto su se 1996. godine vratili iz izbeglištva. Vodila me je kroz tipično ravničarsku kuću (poput naših u Vojvodini ) punu ručnih radova, ćilima preko golemih staromodnih kreveta, šustikli, andjelčića na tapiserijama. U lakom ćaskanju o životu u selu Eva mi je pokazala jedan GOBLEN. Bio je okačen u trpezariji, uramljen u «zlatan» izgraviran, težak ram koji je oštećen na donjem desnom uglu, sa izvezenim andjelima koji čuvaju devojčicu koja želi da se kupa u reci.

Nerado priznajem da sam sa popriličnim prezrenjem slušala hvalospeve o umetnosti veza goblena. «Na pola uva» sa trećinom koncentracije, misleći već o poslu koji nas tokom dana još iščekuje u nekom drugom selu, uhvatila sam rečenicu: «....i tako sam posle rata pronašla ovaj Goblen kod Srpkinje koja živi na drugom kraju sela.....».

«Sijalica se upalila»

Novinari su stvarno ponekad odvratno licemerni. Nisam sigurna da bi trećina medju nama dobila oprost. Teško mi je da ovako javno priznam, ali iz potpune nezainteresovanosti za razgovor (pošto smo već obavili posao i tu je kraj), za desetinku sekunde pretvorila sam se u uvo. I ne samo to, počela sam aktivno da učestvujem u razgovoru....pitanjima.

Nisam u poslu imala mnogo ovakvih prilika. Imam priču, ne znam ništa o njenom istorijatu, nemam načina da ga proverim, nemam uvid u njenu istinitost, nemam vremena da je napravim, imam ekipu i opremu ali ljudi nisu tu tim poslom, zakasniću na sledeće snimanje ( pomeram plan i to ga  dobro  pomeram), nemam ni vremena ni načina da kontatiram redakciju....odluku treba da donesem istog sekunda jer prilike više neće biti.

Udahnula sam duboko i zamolila ženu da sačeka trenutak, organizovala na brzinu sastanak ekipe (reditelj, snimatelj, asistent, ton majstor) ispričala im o čemu je reč sa jasnim stavom da je priča hit. Dobra stvar u snimanju na terenu je kolektivni duh. Kada se nalazite van redakcije, danima i kada ste na istom poslu sa nekoliko ljudi koji su svi jednako zagrejani za priču onda svi «normalni» nesporazumi izmedju novinara i snimatelja i reditelja o tome čija je poslednja prosto iščeznu.  Nije bilo dileme – snimaćemo.

Drugi deo posla bio je teži. Ubediti Evu da sada nastupa pred kamerom. Uveravanja da ne treba da oblači haljinu za crkvu i svečane cipele i da je baš takva kakva je idealna za snimanje, da je priča o Goblenu zanimljiva svima iako njoj nije, da kuća ne treba da izgleda sterilno kao posle velikog spremanja i da nema veze sto su neoprani sudovi u sudoperi - bio je set pitanja i odgovora.

Ovo je trenutak u kome moramo biti svesni posledica na licu mesta donete odluke.

1. priča može na kraju da ispadne loša, baš zbog činjenice da o njoj ništa prethodno ne znamo.

2. postoji realna šansa da ne «pokupimo» sve segmente priče

3. skučeno vreme za snimanje ( intervjua, pokrivalica ...) a istovremeno intervjui moraju biti duzi da biste iz sagovornika iscedili sto više podataka koje ako nemate ne možete da nadomestite dokumentacijom.

4. novac koji se dodatno troši

5. povratak u redakciju i suočavanje sa urednicima (mogu da postave pitanje opravdanosti dodatnog angažmana sredstava i ljudi što je njihov posao, a naš je da ih ubedimo u suprotno).

«Goblen»

Film „Goblen“ traje deset minuta. To je dokumentarac u kome učestvuju dve žene – Hrvatica i Srpkinja iz sela Petrovci kod Vukovara. Njihove živote spojio je goblen koji je tokom rata u Hrvatskoj imao zapravo istu sudbinu kao i njih dve. Goblen je izvezla Eva. Kada je, pošto su Srbi zauzeli Istočnu Slavoniju, otišla u izbeglištvo, on je zajedno sa svim stvarima iz kuće nestao. Kada se Eva 1996. godine vratila u selo i pošto joj je sazidana nova kuća, svoj goblen je pronašla na drugom kraju mesta u kući srpkinje Slavujke, koja je sa porodicom izbegla iz Like. Ukratko, Slavujkim muž je prodavao drva i Eva je otišla jedne jeseni da ih kupi. Tako su se upoznale. Kroz priču  Slavujka je Evu provela kroz kuću i u spavaćoj sobi ova je prepoznala svoj goblen sa andjelima. Prepoznala ga je po koncima koje je ubacivala nezavisno od šeme (jer, objašnjeno mi je to nije tzv. Vilerov goblen), i po oštećenom ramu. Ispostavilo se da je goblen ukrala njihova zajednička poznanica i poklonila Slavujkinoj ćerki za rodjendan tokom ratnih godina. Goblen je vraćen vlasnici, a njih dve su od tada prijateljice.

Ova priča, da nema ratni potekst, i ispričana ovako kako sam je ja ispričala zvuči kao ljigava melodrama. Zapravo to je jedna od retkih, istinitih ratnih priča sa «srećnim krajem». Kontrapunkt ratnim pričama kakve smo navikli da gledamo.

Zajedno sa Evom posetili smo i Slavujkinu kuću, gde nam je takodje trebalo vremena za ubedjivanje i to malo više, jer Slavujka je ta koja je imala tudju stvar. Nismo stigli da snimimo ni jednu jedinu pokrivalicu. Dakle, pošto sam istovremeno pravila i radio reportažu i TV prilog (film), za ovo prvo sam imala sve, za ovo drugo samo dva razgovora – nedovoljno.

Ishod

Po povratku iz Vukovara materijal za „Goblen“ je ležao skoro godinu dana a da ga niko od mojih tadašnjih urednika nije želeo. Činilo se tada da je moja procena na licu mesta bila pogrešna. Sa svim što sam maločas navela kao «posledice odluke» suočila sam se po povratku u Beograd. I dalje sam verovala da je priča dobra i da ću je kad tad završiti.

Sticajem okolnosti, jedan delić sirovog materijala video je reditelj Janko Baljak. Pozvao me je i upitao da li ima dovoljno  «sirovine» za film. Posle mog objašnjenja da teško može da se napravi bilo šta više od simpatične minijature, te da nemam ni jednu jedinu pokrivalicu izvan razgovora, pronašli smo reditelja, mladog Bojana Vuletića i  montažera Barbaru Bogavac. Za dve nedelje smontirali priču koja je ušla u najužu selekciju medjunarodnog Festivala kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu, Festivala dokumentarnog filma u Košicama u Slovačkoj, a na festivalu 2004. u Motovunu u, Hrvatskoj dobio je prestižno medjunarodno priznanje Amnesti Internešnala za unapredjenje ljudskih prava.

O filmu «Goblen na srpskohrvatskom» detalje možete saznati na sajtu www.b92.net