Pod pritiskom međunarodne zajednice a u neposrednoj vezi sa obavezom države da pravnim instrumentima odgovori na počinjene ratne zločine u neposrednoj prošlosti, Srbija je donela zakone na osnovu kojih je osnovala specijalne institucije za suđenja za ratne zločine. Od jula 2003. godine, u Srbiji funkcioniše Tužilaštvo za ratne zločine i, u okviru Okružnog suda u Beogradu, Veće za ratne zločine. Ima tri tročlana sudska veća, sastavljena od redovnih sudija, čime je ukinuto učešće porotnika u suđenjima za ratne zločine, koji su u ranijim predmetima „Sjeverin“ i „Podujevo“ pokazivali upadljivu pristrasnost na strani optuženih.

Suđenja se odvijaju u tehnički besprekornim uslovima. Sa suđenja se pravi audio i video zapis, što omogućava da se u transkripte unese svaka izgovorena reč u sudnici. Time se u potpunosti otklanja svaka moguća proizvoljnost koja se javlja kod klasičnog diktiranja zapisnika.

Zakonska regulativa je usklađena sa potrebama efikasnog suđenja: uveden je institut svedoka saradnika; donet je zakon o prihvatljivosti i mogućnostima da se zapisnici i drugi dokazi Haškog tribunala mogu koristiti kao dokaz u domaćim suđenjima za ratne zločine; doneti su propisi o saradnji sa sudovima i tužilaštvima država sa teritorije bivše Jugoslavije, i četvrto, novi Zakonik o krivičnom postupku, čije su pojedine odredbe stupile na snagu 10. jula 2006. predviđa i omogućava zaštitu svedoka, od korišćenja pseudonima prilikom svedočenja do promene identiteta i perseljavanja u treću zemlju.

Sudije za ratne zločine

Suđenja za ratne zločine u Srbiji su profesionalno organizovana i sudije se rukovode zakonom u utvrđivanju činjenica o odgovornosti optuženih. Uprkos tome što u vladi i parlamentu većina još uvek vidi haške optuženike kao srpske heroje, sudije za ratne zločine su u predmetima «Sjeverin», «Podujevo» i «Ovčara», kao i u tekućim suđenjima, u predmetima «Zvornik» i «Škorpioni», odlučno pokazale svoju nepristrasnost, profesionalnost i pruvrženost zakonu. Iako su po zakonu vezane za činjenični opis prema optužnici, sudije, imajući u vidu specifičnost krivičnog dela ratni zločin,  preuzimaju iz prakse haških suđenja  novine, kao što je razmatranje činjenica izvan optužnice, da bi se razjasnio kontekst u kojem se zločin događa a time bio jasniji i sam zločin. (predmet „Ovčara“)

Predsedavajući sudija u predmetu «Ovčara», sudija Vesko Krstajić je do sada jedini sudija u regionu bivše Jugoslavije kome su se porodice žrtava zahvalile na objektivnm suđenju i poštovanju dostojanstva žrtava.

Tužilaštvo za ratne zločine

Dosadašnja suđenja pokazuju da tužioci za ratne zločine postupaju prema zahtevima izvršne vlasti i vladajuće političke elite:  optužuju neposredne počinioce ratnih zločina (one koji su pucali),  počinioce tretiraju kao pripadnike paravojnih formacija, kriminalnih grupa ili pojedince sa kriminalnom prošlošću, a u slučajevima kada je  počinilac pripadnik MUP Srbije ili Vojske Jugoslavije, prikazuju ga kao prestupnika, izolovan i incidentni slučaj.

U praksi se pokazuje da tužioci minimiziraju ili potpuno isključuju bilo kakvu ulogu institucija Republike Srbije, regularnih policijskih i vojnih snaga, i njihovu povezanost sa ratnim zločinima i oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji.

Događa se da tužilac pouči svedoka da slobodno priča o počinjenim zločinima ali da Službu državne bezbednosti i MUP Srbije ne dovodi u vezu sa zločinima i ratom u BiH (svedok u predmetu „Zvornik“).

Na glavnom pretresu u predmetu „Škorpioni“ 5.jula 2005. godine  tužilac je oštro reagovao na predlog punomoćnika oštećenih Nataše Kandić da u cilju utvrđivanja statusa jedinice „Škorpioni“ sud zatraži od MUP Srbije podatke o pripadnicima MUP Srbije čija se imena navode u dopisima MUP Republike Srpske o ranjenim borcima na trnovskom ratištu u julu 1995. godine (Srebrenica), inače dostupnim svim učesnicima u postupku. Zatražio je od Sudskog veća da zauzme stav o procesnoj poziciji punomoćnika oštećenih jer se kako je  rekao  ta se «pozicija jako zloupotrebljava i  ide se van konteksta onog što državna tužba zastupa kako u ovom tako i u drugim predmetima».

Opisanim reagovanjem, tužilac je otkrio svoju strategiju da se odlučno sesuprotstavi iznošenju činjenica i dokaza koji mogu da pomognu da se utvrdi da je jedinica „Škorpioni“ u julu 1995. na trnovskom ratištu boravila u sastavu snaga MUP Srbije, kao što pokazuju dokumenti u spisima predmeta.

Zakonska regulativa

Pod pritiskom međunarodne zajednice a u neposrednoj vezi sa obavezom države da pravnim instrumentima odgovori na počinjene ratne zločine u neposrednoj prošlosti, Srbija je donela zakone na osnovu kojih je osnovala specijalne institucije za suđenja za ratne zločine. Od jula 2003, godine, u Srbiji funkcioniše Tužilaštvo za ratne zločine i, u okviru Okružnog suda u Beogradu, Veće za ratne zločine. Ima tri tročlana sudska veća,  sastavljena od  redovnih sudija, čime je ukinuto učešće porotnika u suđenjima za ratne zločine, koji su u ranijim predmetima „Sjeverin“ i „Podujevo“ pokazivali upadljivu pristrasnost na strani optuženih.

Suđenja se odvijaju u tehnički besprekornim uslovima. Sa suđenja se pravi audio i video zapis, što omogućava da se u transkripte unese svaka izgovorena reč u sudnici. Time se u potpunosti otklanja svaka moguća proizvoljnost koja se javlja kod klasičnog diktiranja zapisnika.

Zakonska regulativa je usklađena sa potrebama efikasnog suđenja: uveden je institut svedoka saradnika; donet je zakon o prihvatljivosti i mogućnostima da se zapisnici i drugi dokazi Haškog tribunala mogu koristiti kao dokaz u domaćim suđenjima za ratne zločine; doneti su propisi o saradnji sa sudovima i tužilaštvima država sa teritorije bivše Jugoslavije, i četvrto, novi Zakonik o krivičnom postupku, čije su pojedine odredbe stupile na snagu 10. jula 2006. predviđa i omogućava zaštitu svedoka, od korišćenja pseudonima prilikom svedočenja do promene identiteta i perseljavanja u treću zemlju.

Uticaj suđenja za ratne zločine na promenu odnosa prema prošlosti

Javnost u Srbiji nema priliku da na televiziji vidi kako teku domaća suđenja za ratne zločine.Zakon ne dozvoljava slobodno emitovanje žive slike i reči iz sudnice, što ozbiljno ugrožava svaki pokušaj u Srbiji da praksu nekažnjivosti i slavlja haških optuženika kao srpskih heroja zameni kulturom solidarnosti i saosećanja sa žrtvama. 

Suđenja za ratne zločine ne spadaju u važne medijske teme. Upadljivo je nastojanje  medija da u svojim izveštajima o suđenjima ne iznose podatke koji otkrivaju ili ukazuju na umešanost institucija Srbije, policije i vojske u ratnim zločinima u BiH. U Srbiji je postignuta saglasnost političara, medija i Tužilaštva za ratne zločine da se navodno u interesu Srbije ne smeju obelodaniti činjenice i dokazi o vezama Državne bezbednosti i MUP Srbije, kao i vojske Srbije i njenih bezbednosnih službi sa počinjenim ratnim zločinima u BiH da bi se sprečio Međunardoni sud pravde da utvrdi odgovonost Srbije za genocid i obaveže je da plati ratnu odšetu.

Tim pogrešnim pristupom prema odgovornosti institucija Srbije u vreme Slobodana Miloševića, aktuelne političke elite pokušavaju da kreiraju paralelnu prošlost i istoriju, zaboravljajući da je Haški tribunal, u brojnim presudama, utvrdio istinu koja nepobitno govori o odgovornosti institucija Srbije za ratne zločine počinjene u BH, Hrvatskoj i na Kosovu.