Trka za tiražom dovela je novinarstvo u Srbiji u zonu izvan zakona u kojoj se poštuju pravila: „šokiraj“, „uvredi“, „osramoti“. U tekstu koji govori o „tabloidnim“ pravilima, pobrojani su primeri najmasovnijih, svakodnevnih, prekršaja zakona i dobrog ukusa.

maj 2005.

“Prva i najvažnija obaveza novinara je da poštuje istinu i pravo javnosti da zna istinu. Ispunjavajući tu obavezu, novinar će uvek braniti principe slobode poštenog prikupljanja i objavljivanja vesti  i prava na korektan komentar i kritiku» piše u Deklaraciji o principima postupanja novinara koju je usvojila Međunarodna federacija novinara još 1954. godine.(http://www.cpm.edu.yu/code/navigate.asp?Id=43)

U Srbiji ipak važe druga pravila. Zakoni neuređenog tržišta koje, nedelotvorno i često u političke svrhe instrumentalizovano, pravosuđe ne uspeva da kontroliše. Ekskluzivnost po svaku cenu, tiraž, gledanost ostvaruju se najčešće na nemoralan, neprofesionalan i nezakonit način. U srpskim medijima se bar tri puta dnevno prekrši zakon. Frapantan podatak, ali trka za tržištem u kojoj se novinari, koji poštuju „tabloidna“ pravila, ne obaziru mnogo na poštovanje Zakona o javnom informisanju, uz nedostatak jedinstvenog kodeska novinara, čini svoje.

Objavljivanje psovki i vulgarnosti

Zadatak novinara je da informiše, a ne da šokira objavljivanjem psovki i prostakluka. Novinari im, ipak, rado pribegavaju, jer time, u nedostatku činjenica i dinamike suprotstavljanja „za“ i „protiv“, doprinose „dinamičnosti“ svojih tekstova. Tako su u više domaćih štampanih i elektronskih medija objavljene sledeće reči  Tomislava Nikolića, lidera Srpske radikalne stranke: “Ubio bih ga kao zeca” . Pretnja i psovka bile su upućene ministru finansija Mlađanu Dinkiću, a pošto ovaj način izražavanja nije nikakva vest kad su u pitanju pripadnici radikala i spadaju u gotovo redovan način komunikacije, njihovo objavljivanje spada u nepotrebno dodatno zagađivanje javne komunikacije. Ne treba takve izjave puštati u novine. jer u sebi sadrže elemente krivičnog dela ili vulgarnosti.

Objavljivanje skarednih pesama navijača na sportskim utikamicama, gotovo je redovna pojava opravdana dočaravanjem atmosfere. Nedavno, u jednom od brojeva “Kurira” mogli ste da pročitate i navijačke pesme “Odita velika ti - .” Ili “Emeghara velika ti - .” U želji da se “dočara” atmosfera i prenese navijačko-ulični žargon se preteralo i nije se obratila pažnja na dozu vulgarnosti u tekstu. Da ne pričamo o rasnoj diskirminaciji-ovde se priča o stereotipu da su “crnci obdareniji nego belci”.

Objavljivanje klevete

Teške optužbe koje političari međusobno razmenjuju, a koje se najčešće tiču finansijskih malverzacija, krađa i zloupotrebe službenog položaja po, pravilu se objavljuju bez druge strane, ali i bez ikakvih dokaza. Više služe za političku borbu, nego za otkrivanje i sprečavanje tih negativnih pojava. Novinari ih prenose u kontekstu koji nedvosmisleno govori da su u pitanju činjenice, a ne optužbe suprotstavljenih političara. Na primer, visoki funkcioner SRS Aleksandar Vučić nije se libio da kaže da su “Vojin Lazarević i Vuk Hamović ljudi koji su Srbiju opljačkali za 150 miliona evra”, ali nikada nije to potkrepio dokazima, a Anketni odbor Skupštine Srbije, čiji je bio predsednik, i koji se bavio ispitivanje mogućih zloupotreba ove dvojice rukovodećih ljudi u londonskoj firmi koja se bavi preprodajom struje, nije došao do takvog zaključka. Sve je ostalo na najavi da će radikali podneti krivične prijave, ali javnost je, zbog načina na koji su mediji pratili ceo slučaj, ostala u ubeđenju da su Lazarević i Hamović počinili krivično delo, samo su se izvukli nekažnjeno.

Nacionalne manjine su izjednačene sa kriminalcima

Mediji formiraju nagativne stereotipe o pojedinim manjinama, naglašavanjem nacionalnosti pojedinih kriminalaca. Recimo, u mnogim medijima navodi se da Albanci ili Muslimani trguju belim robljem, iako to rade kriminalci, pripadnici tih nacionalnih manjina.

Nije nikakav izuzetak kad se u dnevnim novinama pojavi sledeći naslov: “Albanci najveći konkurenti ruskoj mafiji u evropskom podzemlju”. Ne spominju se albanski mafijaši, več se ceo narod označava sklonim jednoj kriminalnoj delatnosti.

Ili sledeći navod iz jednog, najtiražnijeg beogradskog dnevnika: „Albanci u Švajcarskoj, Nemačkoj i drugim zemljama bave se razmenom droge za oružje”. Ova vrsta generalizovanja i izjednačavanja naroda sa pojedinim kriminalnim grupama na korak je od izražavanja i podsticanja rasne netrpeljivosti.

Mizogenija

Predstavljanje žena kao bića koje su manje vredna je oduvek bilo prisutno u srpskim medijima koji samo odražavaju sliku srpskog patrijarhalnog društva. Nijedan dnevni list ili radio i televizijska stanica nisu imuni na imenice kao što su «lepši» ili «slabiji pol». Često se može čuti i da je neku zemlju posetio Džordž Buš sa suprugom, a ne  spominje se njeno ime i prezime. Imenice “lepši” ili “slabiji pol” pokupšavajte da izbegnete.

Policijska saopštenja postaju optužnice

U cilju trke za tiražom, mediji često ne obraćaju pažnje za nešto što za večinu novinara, al ii urednika predstavlja pravanu zavrzlamu-pa tako saopštenja policije dobijaju monstruozne naslove ili se u tekstu menjanju odrednice kao što su osumnjičen za to i to krivično delo. Osumnjičeni unapred  postaje izvršilac takovog dela.

Tekst o suđenju optuženima za ubistvo premijera Đinđića od 7. - 8. februara 2004. godine, u “Kuriru” oprema se podnaslovom "Suđenje ubicama premijera Zorana Đinđića nastavlja se u ponedeljak i trajaće do 20. februara" čime se prejudicira i sama presuda.  U "Glasu javnosti", “Blicu” vesti napisane na osnovu policijskih saopštenja o tome da je podneta krivična prijava protiv određenih lica, često dodaju i zvuène naslove tipa:"Dilovao heroin", "Krao hranu", "Oštetio firmu za dva miliona dinara", "Profesor bludničio" “Uhapšeni razbojnici”.Član 82. KZ inače samo kaže da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu, ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa. Van tog konteksta izjave politièara bi trebalo da budu tretirane kao i svaki drugi novinarski izvor - dakle ne bi mogle da budu objavljene ako sadrže elemente kriviènog dela. Inače, novčanom kaznom od 30.000 do 200.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorni urednik javnog glasila ako se u objavljenoj informaciji neko označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa.

Opštinski sud u Novom Sadu je 2004. osudio novinarku "Građanskog lista" Ljiljanu Jokić-Kaspar na šest meseci zatvora, uslovno na dve godine, zbog klevete. Tužbu protiv Kasparove podigao je Miroslav Savić, bivši hirurg koji je radio za Jedinicu za specijalne operacije, na osnovu članka u kome novinarka navodi da je Savić, pored svojih hirurških dužnosti, radio i kao snajperista Jedinice. Tokom policijske akcije protiv organizovanog kriminala nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine, mediji su izveštavali da bivši policijski hirurg i "snajperista" radi u Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Savić je negirao da je ikada bio snajperista i podneo je krivične prijave za klevetu protiv brojnih beogradskih i novosadskih redakcija, ali je od mnogih odustao. Prijava protiv Kasparove nije povukao iako je njen tekst objavljen znatno kasnije od objavljivanja informacija o Saviću.

Neproverene informacije

Dobar a relativno svež primer objavljivanja neproverenih ne nepouzdanih informacija naveo je i advokatski tim Medija centra. Naime,  dnevni list  “Kurir” pisao je o tome kako će policija pozvati Čedomira Jovanovića da objasni dva pištolja koja su nađena kod njega, ali se to nije dogodilo. Koliko god da je “slatka” informacija do koje dođe novinar, mora da je proveri. Objavljivanje  neproverene informacije škodi licu o kome se piše, protivno je Zakonu o informisanju,  a i narušava integritet novinara koji je spreman da ispod takvog teksta stavi svoj potpis.

U «slučaju Topčider» kada su dva vojnika ubijena na straži, mediji su ponudili sijaset konstrukcija o tome kako je do te nepobitno tragedije došlo. Roditelji tih  vojnika  su u novinama mogli da pročitaju sve od toga da su se njihova dva sina posvađala na stražarskomm mestu, do toga da su uživali opojne droge ili da ih je ubilo obezbeđenje haških begunaca.

Narušavanje privatnosti

Često se dogaža da u medijima u Srbiji osvane privatan snimak pojedinih osoba kao što su Severina ili Suzana Mančić a da mediji do tančina prenesu ili opišu «radnju» snimka. Pored toga, neretko ćete u novinama pročitati i nečiju medicinsku dijagnozu iz njegovog zdravstevnog kartona («Politika» iznela podatke o zdravlju Danice Drašković).

«Još 1990. godine  lekarska invalidska komisija Fonda PIO konstatovala je, na osnovu nalaza hirurga, da Danica Drašković nije zdravstveno sposobna za dalji rad zbog jakih bolova u krstima i u predelu kičme i proglašena je invalidom rada prve kategorije. Ovlašćeni hirurg je, prema nalazima, konstatovao da Draškovićeva nije sposobna niti da sedi, niti da stoji duže vreme» objavila je «Politika» u oktobru 2004. godine u vreme kada se spkulisalo da je Draškovićeva kandidat za mesto direktorke Instituta za bezbednost. Ova novina je narušila pravilo privatnosti. Da li je izveštaj došao iz službi bezbednosti ili političkih protivnika SPO i Draškovićeve, manje je bitno od činjenice da se ovakvi izveštaji ne smeju obajvljivati beuz odobvrenja osobe o kojoj se radi. U Srbiji postoji veoma zastareo Zakon o zaštiti podataka ličnosti koji se nalaze  u posedu državnih organa i koji ne pruža dovoljnu zaštitu građanima Srbije. Kada se na to dodaju i sudski sporovi koji znaju da se otegnu prozvanim ličnostima preostaje samo da se nadaju da će se uskor pojaviti skandal koji će ih skinuti sa top liste.

(Informacija iz privatnog života, odnosno lični pisani zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i slično), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i slično) i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski, digitalni i slično), ne može se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tice, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice. Zakon o javnom informisanju, član 33)

Zloupotreba maloletnika

U dnevnim informativnim emisijama  česta je i zloupotreba maloletnika bilko putem objavljivanja imena ili obvjavljivanja neproverenih informacija i ocena. Kao primer može se navesti tekst o navodnom seksulanom zlostavljanju dvomesečne bebe. “Seksualno zlostavljana dvomesečna beba “ Blic” 16. oktobar 2004. godine -Oko 15 časova juče na Dečju kliniku u Tiršovoj ulici broj 10. dvadesetšestogodišnja S. J. donela je povređenu dvomesečnu bebu. Lekari ove ustanove obavestili su policiju da je beba seksualno zlostavljana, što je ustanovljeno prilikom pregleda. S.J. inače živi u Kovinu, tako da pančevačka policija u saradnji sa beogradskim SUP-om istražuje ovaj slučaj. Problem je u tome što je u izveštavanju o tom sluèaju bilo previše detalja, pa su se mogli identifikovati mesto u kome se to, navodno, desilo, ime roditelja i bebe, pre nego što je utvrđeno da li se to zapravo desilo. Onda se, međutim, pojavila i verovatnoća da u konkretnom sluèaju možda i nije bilo seksualnog zlostavljanja, već da je povreda anusa sirotog deteta nastala zbog neèije nestruène intervencije zbog opstipacije.Slučaj bebe za koju se ispostavilo da je nad njom izvršena nestručna medicinska intrervencija, pretvorio se u slučaj seksualnog zlostavljanja dvosmesčne bebe koji se nije skidao sa naslovnih strana dnevnih listova nekoliko dana. Roditelji deteta koji su otpuženi da su ga seksualno zlostavljali, na kraju su odsutali od tužbi, ali pisanjem posebno štampanih medija njima je kao i detetu naneta velika šteta. “Seksaulno zlostavljanja dvomesečna beba” osvanulo je u svim medijima i izazvalo zgražavanje. Drastičan slučaj bilo je i objavljivanje delova privatnog snimka dvoje gimnazijalaca iz Kragujevca(«KURIR»)  koji je okarakterisan kao pornografski a čak je stigao da bude prikazan u Dnevniku RTS, što je predstavljalo kršenje prava maloletnika. 

Šokantne fotografije

Slika govori više od hiljadu reči. Međutim u slučajevima katastrofa, elementranih nepogoda i terorističkih akata, ubistava, mediji često pređu granicu objavljivanjem slika mrtvih i ranjenih, bez ikakve prethodne najava ili napomene da slede prizori nepogodni za osobe mlađe od 18 godina ili mentalno bolesne osobe.

Odsečena glava vojnika objavljena u “Večernjim novostima” iskorišćena je kao dokaz za zločine koje su činili pripadnici OVK na Kosovu, ali niko nije kontaktirao, niti se potrudio da kada je već došao do slike , dođe i do imena vojnika kako bi obavestio porodicu i pitao da li takva slika uopšte može da se pusti. Članovi  porodice su se  javili tek kada su videli sliku u novinama. Čak i u slučajevima kada neka osoba da pristanak na objavljivanje određenih podataka ili fotografija (slučaj objavljivanja fotografija bolesne Dafine Milanović koje je objavio «Kurir») namera da se izazove određena reakcija a ne da se objektivno izveštava predstavljalo bi kršenje pravila ponašanja.

Fotografije i imena dece žrtava

Neretko u domaćim medijima možete naći slike beba bačenih u kontejner, imena dece koje su žrtve nesreća ili tragedija sve u cilju izazivanja šoka kod čitaoca. Kao i u slučaju slika unakaženih tela odraslih, ni u ovom slučaju mediji ne poštuju bar pravilo da najave da se radi o eksplicitnom materijalu koji ne bi trebalo da gledaju maloletne osobe, osobe sa psihološkim poremećajima ili ljudi slabog zdravlja. 

Advokatski pul Medija centra nedavno je konstatovao da se najveći broj krivičnih postupaka protiv novinara i urednika vodi zbog krivičnih dela protiv časti i ugleda, pre svega zbog uvrede i klevete. Istraživači Advokatskog pula Medija centra su u sedam dnevnih listova koje su pratili u februaru i martu 2004. godine ("Politika", "Večernje novosti", "Kurir", "Blic", "Glas javnosti", "Balkan" i "Danas") prepoznali da u 172 napisa ima povoda za potencijalnu tužbu. Analiza pokazuje da u štampi zapravo dominira kleveta, koja je prepoznata u 55,23 odsto spornih napisa, a u 6,40 odsto prepoznata je uvreda.

Bolesti koje su mediji u razvijenim zemljama preživljavali pre pedeset godina, medijska scena u Srbiji preležaće u narednih nekoliko. A jedan od problema je je što nema jedinstvenog etičkog kodeksa, niti tela koje bi ga sprovodilo i sankcionisalo kršenje,

Postoji više etičkih kodeksa u Srbiji (ANEM, NUNS, UNS) međutim, nema jedinstvenog pravila neprikosnovenog za sve. Nema osude esnafa kada se pojavi slika mrtve bebe bačene u kontejner, kada se objavljuje kućna adresa čoveka o kome se piše, kada se objavljuju imena maloletnika, kada se iznose podaci iz zdravstenih kartona bez odobrenja ličnosti o kojoj se radi. Iako postoji na nivou projekta i dalje ne postoji supervizorsko telo sastavljeno od novinara koji bi svojim autoritetom mogli da utiču na profesiju u slučajevima drastičnog kršenja pravila ponašanja novinara.