Polaznik prve generacije programa “Istraživačko novinarstvo i organizirani kriminal” Netnovinar trening centra Medija centra sarajevo i Centra za istraživačko novinarstvo iz Zagreba, koji je dobio nagradu Nezavisnog udruženja novinara Srbije za istraživačku priču “Ptičja mafija u SCG”, napisanu u sklopu ovog edukativnog programa, piše o iskušenjima svog istraživanja.

Maj 2006.

U istraživačkom serijalu o “ptičjoj mafiji”, koji je tokom jeseni prošle godine objavljen na sajtu NetNovinar.org i u listu “Zrenjanin”, uspeo sam da dokažem jednu nepobitnu stvar - da se pod maskom lova na prepelice i grlice, potpuno neometano i veoma organizovano, odvija ilegalni pokolj zaštićenih vrsta ptica u Vojvodini za veliki novac. Dokazao sam i da iza tog oblika ekokriminala nedvosmisleno postoji kriminalna mreža sa strukturom organizovanom poput narko-mafije, gde se na najnižem nivou lanca nalaze lokalni seljaci, lovni vodiči i lovci, a na višem lovno-turističke agencije i izvozna preduzeća. Procenjene minimalne zarade tih kriminalnih struktura na godišnjem nivou iznose oko pet miliona evra.

“Fine” zelene uniforme

Ipak sve je počelo kada sam pre pet godina, kao veoma mlad novinar – početnik, prostom igrom slučaja došao do prvih saznanja o tome zašto se u mom i sličnim gradovima u Vojvodini, tokom avgusta i septembra, okupljaju ljudi u „finim“ zelenim uniformama, a koji se ne spremaju za front. Dok sam radio neku sasvim bezazlenu temu za svoj list, i to odmenjujući kolegu koji prati poljoprivredu, upoznao sam poljoprivrednika koji i danas živi u blizini lovišta. Slučajno je počeo svoju priču rezigniranom pretpostavkom da verovatno neću imati hrabrosti da o njoj nešto napišem. Opisao mi je tada kako izgleda jedan „pohod“, šta se radi i koristi, gde se radi… I bio je u pravu - nisam u to vreme imao ni snage ni mogućnosti bilo šta da objavim.

Prošlo je neko vreme, a onda je objavljena informacija o zapleni „ptičjeg“ tovara iz Srbije, tokom akcije italijanske policije. Uputio sam se u selo koje se nalazi kraj lovišta, pronašao svoj izvor i dobio potvrdu – te ptice su ubijane u mom kraju. Posredno dobijam i optužbe na račun preduzeća „Ribnjak Ečka“, koje upravlja Specijalnim rezervatom prirode „Stari Begej – Carska bara“ i samim lovištem, kao i neka imena i adrese gde se ptice obrađuju pre “izvoza”. Bio sam šokiran.

Odlazim do „Ribnjaka“ i direktora V. Petrovića. Pitam da li njegovo preduzeće isporučuje ulovljenu divljač lovcima iz inostranstva, a on mi (iako je to protivzakonito), sasvim mirno odgovara potvrdno, uz reči da zapravo „Ribnjak“ predaje divljač preduzeću „Lube YU“ (vlasnik Ivan Borovac – danas zvanično osuđeni organizator u “aferi balkanske ptice”). “Nema tu ništa sporno,” rekao mi je tada direktor: “Lovci dođu, poubijaju, pa žele da nose kući. Neki žive ovde, a neki u Italiji, Nemačkoj...”

Objavljujem tada nekoliko tekstova. U jednom direktno iznosim imena čuvara lovišta i izvršilaca u tadašnjim pokoljima ptica, a u drugom optužujem „Ribnjak Ečka“ za organizaciju nezakonitog lova i dovodim u pitanje njihovo dalje upravljanje rezervatom. Međutim, tada kreću i politički pritisci na redakciju, kojima urednici podležu i više ne dobijam prostor za temu, koju od tada praktično pratim u ilegali. Jedini efekti tih članaka bili su to da više nikada nisam mogao da udjem na teritoriju Specijalnog rezervata prirode, a da se predstavim svojim imenom. Jedina moja prednost bile su godine, jer niko od čuvara nije ni pomislio da bi „taj Padejski“ mogao biti mladić od 24 godine i još bejbi-fejs izgleda.

Ljudi od toga hrane porodice

Vrlo retko sam tokom novinarskog rada bio pozivan na “informativne razgovore”. Ipak, nakon pisanja o pticama se i to dogodilo. I pre i posle te prve serije tekstova o ilegalnom lovu na divlje ptice pisao sam o dosta mučnim i riskantnim temama za jednu provinciju, međutim, čini mi se da „služba“ nikada kao tada nije stvarno obratila pažnju na mene. Preko prijateljevog prijatelja dobio sam pozdrav i poruku da bi bilo „zgodno i uputno“ da se tad i tad u to i to vreme javim tamo i tamo, i ispričam sve što znam o tom “tzv. kriminalu”.

Otišao sam, naravno. Susret je počeo sasvim prijateljski, uz uveravanja da smo na istom zadatku, ali sa ozbiljnim upozorenjem, ili prestrašivanjem, da „zbog interesa istrage“ ne smem čak ni rodjenoj supruzi otkriti detalje razgovora. Onda su krenula pitanja: od koga sam ja to čuo, ko je to mene prevario, da li znam da je taj i taj što mi je to ispričao u stvari kriminalac, pa za koga ja sve ovo radim, pa zašto ja njima sad pravim pos’o...

„Zašto si ti dečko pisao o tome kad svi znamo da se 30 godina to radi? Ljudi dolaze da se ispucaju, debelo za to plaćaju, žele da ponesu ulov i tu nema ništa loše. Ti znaš da od tog posla ovde ljudi u selima hrane porodice i preživljavaju u ovom teškom vremenu. Zar ti misliš da je njima lako da to rade?“

Uglavnom sam odgovarao da se sve što znam nalazi u mojim tekstovima, ali mi je nakon tog razgovora prvi put postalo jasno kolike su razmere ovog kriminala.

Nekoliko meseci kasnije podignute su krivične prijave za učešće u nezakonitom lovu protiv Janoša Kovača, vlasnika agencije “Daki-komerc” iz Lukinog Sela, Roberta Husta, vlasnika objekta u kojem su ptice obrađivane, i Zorana Lukića, vlasnika lovno-turističke agencije iz Beograda. Bila je to precizna lista osoba prozvanih u mojim tekstovima. Pritvoreni su, ali su pola godine kasnije svi oslobođeni optužbi, usled nedostatka dokaza.

Direktor preduzeća “Ribnjaka Ečka” takođe je smenjen nekoliko meseci kasnije, ali Ribnjak i danas upravlja Specijalnim rezervatom prirode, ima svoju lovnu agenciju i hotel, i dovodi strance u lov na prepelice i grlice.

A onda je došao NetNovinar

Slanjem prijave na otvoreni konkurs za edukaciju uspeo sam da krajem 2004. godine budem izabran u prvu generaciju regionalnog edukativnog programa istraživačkog novinarstva "Istraživačko novinarstvo i organizirani kriminal" NetNovinar trening centra Medija centra Sarajevo i Centra za istraživačko novinarstvo Zagreb. Prvobitno sam na samoj edukaciji razmišljao o tome da pokušam da istražim krake „zemunskog klana“, ili trgovinu ljudima, jer je područje u kojem živim važna tranzitna tačka za ilegalne trgovinske kanale iz Ukrajine, Moldavije i Rumunije. Ipak, treneri istraživačkog novinarstva Saša Leković i Branko Čečen ubedili su me da moram da se vratim „svojoj“ priči. Dobio sam istraživačku metodologiju, prestao da razmišljam o posledicama, primenio pozitivni istraživački koncept, sastavio istraživačku strategiju i listu izvora sa svešću o ograničenim resursima, ali sam zato imao stalne „podupirače“ - trenere.

Najvažnije od svega je bilo očigledno ispravno postavljanje minimuma i maksimuma priče, što su elementi sinopsisa istraživačke priče, o kojem sam učio u NetNovinar trening centru. Nikada pre toga nisam razmišljao o nekim aspektima teme, sve dok sebi nisam postavio pitanja iz tog sinopsisa. Kvalitet odabranog minimuma ove nagrađene priče, koji se takođe određuje u okviru sinopsisa kao „najniži isplativi cilj“ istraživanja, zapravo je bio to što je bio potpuno realan. Sastojao se u tome da dokažem da se krivična dela neometano dešavaju. A da sam dokazao maksimum, odnosno da su u te aktivnosti umešani i vladini službenici, verovatno bi moja priča završila na svim naslovnim stranama u zemlji. Ovako, „uteha“ je dobiti najveću nacionalnu nagradu za istraživačko novinarstvo.

Dobro isplanirana strategija je preduslov za uspeh u bilo kom ozbiljnom poslu, pa i u istraživačkom novinarstvu. Novinar mora biti u stanju da predvidi okolnosti, događaje, da čita tragove i ljude, da ih sagleda iz mnoštva uglova, jer tek ukupnost ovih momenata donosi rezultat.

Češljao sam sve izvore sa kojima sam do tada bio u bilo kakvom kontaktu. Posao koji mi je oduzeo najviše vremena doneo je i novu bazu saznanja o slučaju – digging the net. Internet svakako nudi pregršt informacija ne samo na ovu temu, ali je potrebno utrošiti dosta vremena na njihovo filtriranje i proveru. Posebno je važno biti obazriv, jer objava nečega na internetu nije i dovoljan uslov za potvrdu informacija. Ali je odlično sredstvo za komunikaciju sa izvorima.

Slučaj ugovaranja lova i bivši vodič

Bez obzira što sam na internet prezentaciji agencije „Donavista“ pronašao sve što mi je potrebno, morao sam nekako da potvrdim informacije. Nisam bio siguran da li ću, kada se pojavim na vratima, dobiti ono što mi treba, pa sam se odlučio da telefonom ugovorim lov. Predstavio sam se svojim imenom i već posle nekoliko minuta službenica mi je dala potvrdu da ova agencija pristaje na “posebne” uslove. Za mnogo poznatiju agenciju „Kraljevska prepelica“, poslužio je teren.

Prave informacije dali su mi razgovori sa nekoliko aktivista Društva za zaštitu divljih ptica, nabavio sam sudske spise o dosadašnjim postupcima, informacije iz Italije i Hrvatske, kao i podatke o akciji “Balkanske ptice”. Ipak, najvažnija stvar koja se u ovom slučaju desila jeste svedočenje i potvrda čoveka koji je godinama bio u ovom poslu. Bivši vodič, koji to više ne radi, ali je i dalje u stalnom kontaktu sa “organizacijom”, kroz nekoliko susreta mi je ispričao, iz prve ruke, detaljno, kako se odvija jedna “small game hunting” tura, šta se dešava sa pticama, a šta sa klijentima posle lova.

Ni danas se nešto preterano ne kaje, smatrajući da je samo radio svoj posao. U šali mi je ponudio da me “ubaci”, da zaradim i ja neki evro, ali pod uslovom da nikako ne smem da pišem o tome, već stvarno da radim. “Pa za samo dva dana možeš da zaradiš tvoju novinarsku platu. Znaš engleski, pametan si dečko i još toliko znaš o lovu,” ubeđivao me je.

Čini mi se da je u očiglednom uspehu priče, pored svega navedenog i dugotrajnog bavljenja temom, odlučivalo još nekoliko važnih stvari: opravdani javni interes, prikrivanje kriminalnih radnji, kretanje novca, zaštita životne sredine i način predstavljanja u javnosti. Jer, priču o krijumčarenju ptica sa Balkana, uglavnom za potrebe italijanskih trpeza, niko do kraja nije istražio, već je mnogo toga ostalo na pretpostavkama. Takođe, nisu ponuđeni ni odgovori na pitanje da li se još neke organizovane grupe bave tim poslom.

Ni pre nagrade, a ni sada, ne mislim da je priča zaokružena. Ipak, potrudio sam se da je sagledam iz svih meni dostupnih uglova i izvora, a to je ono što su i članovi žirija koji mi je nagradu dodelio isticali kao vrednost moje istraživačke priče.