Šta konvergencija znači za redakcije i novinare u Evropi? Razgovarali smo o tome sa Joséom Albertom Garcíom Avilésom, profesorom na odseku za novinarstvo na Univerzitetu Miguel Hernández (Elče, Španija), koji je detaljno istraživao konvergenciju u redakcijama.

Prof. García Avilés takođe predaje na međunarodnom MA programu Menadžmenta medijskih inovacija i na master programu Inovacija u novinarstvu. On je i direktor doktorskog programa “Novi novinarski modeli”.

Sa kolegama ste u istraživanju 2009. godine utvrdili da postoje tri modela konvergencije u redakcijama, a u istraživanju iz 2014. tvrdite da su i dalje validni. Možete li nas provesti kroz ova tri modela i objasniti njihove glavne karakteristike?

Kao rezultat analize našeg istraživačkog tima, izdvajaju se tri modela konvergencije: puna integracija, unakrsni mediji, i koordinacija izolovanih platformi.

Tri modela konvergencije su: puna integracija, unakrsni mediji, i koordinacija izolovanih platformi.

Važno je napomenuti da nijedan od ovih modela ne postoji u svojoj “čistoj formi” i da nijedna medijska kompanija analizirana u našoj studiji (koja je pokrila Austriju, Nemačku i Španiju) nije apsolutno posvećena punoj integraciji, unakrsnoj medijskoj saradnji ili izolovanim redakcijama.

Objasniću ukratko ključne karakteristike svakog od ovih modela:

1. Puna integracija: Menadžeri smatraju konvergenciju strateškim ciljem za medijsku kompaniju. Produkcija i distribucija na različitim platformama podređena je proizvodnji medijskog sadržaja. “Prvo onlajn” (“Online first”) postalo je simbol za paradigmatsku promenu od novinske produkcije prema multimedijskoj. Puna integracija takođe znači da se obezbeđuje obuka svih novinara da bi se oni pripremili za multimedijsku produkciju. Konvergencija svih platformi pod istim vlasništvom postaje primarni cilj menadžmenta.

2. Unakrsni mediji: U ovom modelu novinari rade u razdvojenim redakcijama ili sekcijama za različite platforme, ali su povezani preko koordinatora za multimediju i radnih rutina. Unakrsna medijska saradnja se odnosi na proces gde je više od jedne platforme istovremeno angažovano na isporuci sadržaja. To se ne događa nužno na sasvim integrisan način. Obično produkcija uključuje različite vrste saradnje: počev od razmene informacija među novinarima i deskovima na različitim platformama, preko toga da novinari proizvode sadržaj za više od jedne platforme, do različitih formi reprodukcije sadržaja za različite platforme.

3. Koordinacija izolovanih platformi: Novinarske sekcije ostaju razdvojene; organizacija redakcije ne teži integraciji. Granice i razlike između sekcija za onlajn, štampu, radio i televiziju u istoj medijskoj kompaniji ne izgledaju savladive i konvergencija se ne percepira kao način poboljšanja kvaliteta. Saradnja u proizvodnji vesti se odvija – ako uopšte – kao proces koji ide odozdo na gore i manje ili više je slučajan zaviseći od pojedinačnih novinara. Menadžeri još uvek nisu spremni ili zainteresovani za organizovane strategije unakrsnih medija ili konvergiranu produkciju, agregaciju ili distribuciju vesti. Ponekada postoji koordinacija pojedinačnih tema – na primer u slučaju unakrsne promocije – i dešava se da neki novinari prisustvuju uredničkim sastancima “druge” platforme.

Koje prednosti donosi konvergencija u redakciji? I šta znači za kvalitet proizvedenog sadržaja? 

Produkcija vesti za više platformi ubrzano menja uslove organizacije u redakciji i novinarske prakse. Prelaz na multiplatformsku distribuciju unutar medijskog lanca stvaranja vrednosti podstiče nove debate o redakcijskim strategijama.

Oni koji su rano usvojili integrisana okruženja preoblikuju svoje procese rada okrećući ih prema logici sadržaja i platformi poštujući zapovest trenutne distribucije sadržaja na webu.

Istovremeno se razvijaju kvalitetni formati koji uključuju duža istraživanja, obrađivanje podataka, dublju proizvodnju sadržaja i složenije vizualne elemente, a dobra strategija konvergencije može da poboljša kvalitet sadržaja. 

Dodatne obaveze za ionako slabo plaćene

Da li konvergencija u redakciji sa sobom nosi i neke manjkavosti?

Konvergencija je dužnost za kompanije i izazov za menadžere, a takođe znači dodatni posao za radnu snagu koja u prošlosti nije uvek bila posebno dobro plaćena.

Konvergencija uredničkih timova je podložna nizu rizika. Postoji potreba da se obezbedi obuka za novinare, uvek po najnovijim trendovima, za veštine pisanja, uređivanja, prezentacije, snimanja i objavljivanja u uslovima multimedijske produkcije, kao i potreba da se novinarima da adekvatna kompenzacija za njihov rad, a ona se povećala jer se od novinara sve više traži da obezbede sadržaj za više platformi.

Mnoge kompanije su odabrale da upošljavaju “multitasking” novinare. Multiskilling je dvosekli mač jer postoji rizik da menadžeri pretvore ovaj trend u izgovor za smanjenje troškova, za veću produkciju sa manje resursa, i da tako na kraju smanje kvalitet konačnog proizvoda.

Takođe sam zabrinut zbog degradacije koja pogađa novinarsku profesiju poslednjih godina. Mnogi novinari tvrde da su naterani da proizvode sve više i više vesti, sve brže, tokom dužih radnih dana, u zamenu za niže plate ili druge vrste novčane kompenzacije.

Treba da budemo svesni i problema ili tenzija koje mogu da se pojave pored različitih mogućnosti koje nosi konvergencija, u zavisnosti od različitih profesionalnih kultura.

Konvergencija je dužnost za kompanije i izazov za menadžere, ali i dodatni posao za radnu snagu koja u prošlosti nije uvek bila posebno dobro plaćena.

Koji su glavni izazovi sa kojima se suočavaju redakcije koje prolaze kroz konvergenciju? 

Glavni izazovi sa kojima se suočavaju konvergirane redakcije su: organizacioni (saradnja između urednika različitih platformi, uslovi rada, transparentnost), ekonomski (smanjenje troškova, nedostatak resursa, prihod od oglašavanja), kulturni (otvoreni pristup onlajn novinarstva, korišćenje društvenih medija) i profesionalni (potreba za višestrukim veštinama – multiskilling, provera izvora i obuka).

Dok u nekim slučajevima reorganizacija redakcije podrazumeva visoke tehnološke standarde i spaja novinare sa različitih platformi u jednom zajedničkom prostoru, pristup uredništva prema konvergenciji može još uvek biti uzdržan, a programi obuke za višestruke veštine (multiskilling) jedva da se realizuju. 

Da li su tri modela konvergencije u redakciji evoluirala u poslednjih par godina na neki način? 

U studiji iz 2009. prepoznate su četiri ključne oblasti: obim projekta, upravljanje redakcijom, novinarske prakse i organizacija posla. Sada se fokus premestio na četiri neophodna polja koja imaju ključne uloge u procesu konvergencije: 

• Organizacija redakcije
• Procesi rada i proizvodnja sadržaja
• Upravljanje promenama, veštine i obuka
• Učešće publike i društveni mediji

U studijama slučajeva koje smo analizirali medijske kompanije su shvatile promenu situacije na tržištu i reagovale su novim biznis modelima, što je imalo uticaja na uređivački proces konvergencije.

Menadžeri takođe uzimaju u obzir redefinisanje profila poslova i posledice za biznis modele svojih kompanija, kao i promene u zahtevima publike.

Veći akcenat na etičku dimenziju novinarstva

Da se vratimo novinarima - koje su ključne promene koje konvergencija donosi novinarskim poslovima, radnim rutinama i organizaciji njihovog rada? Šta konvergencija u redakciji znači za pojedinačnog novinara koji u njoj radi? 

Mnogi medijski profesionalci izražavaju zabrinutost u vezi sa dilemama izveštavanja uživo zbog neposrednosti i potrebe za stalnim ažuriranjem informacija. Takođe postoji zabrinutost u vezi sa potvrdom informacija, pravilnim korišćenjem Twittera od strane novinara, kao i mogućnosti da se koristi input čitalaca a da se pritom obezbedi tačnost informacija.

Iako neki novinari tvrde da pritisci koje stvara konvergencija u redakciji mogu negativno da utiču na kvalitet izveštaja, to nije rašireno mišljenje. U redakcijama koje su uvele integraciju pre nekoliko godina izgleda da je taj problem prevaziđen, a debata se sada fokusira na to kako da novinari što bolje pripreme sadržaj za bilo koju platformu. 

Istovremeno se stvaraju novi poslovi, kao što su urednik za angažovanje publike, novinar specijalizovan za podatke, stručnjak za web analitiku, stručnjak za SEO i SEM, urednik društvenih medija, menadžer proizvoda, menadžer inovacija…

Rekao bih da pojedinačni novinari treba da stave veći akcenat na etičku dimenziju svog rada. Profesionalne prakse, kao što je tačna transkripcija izjave, utvrđivanje porekla slika ili informacija koje daju različiti izvori, uvek imaju etičku dimenziju. I u tom smislu onlajn redakcije se zalažu za etičke standarde koji utiču na jezik i način izražavanja, uređivanje i objavljivanje, da bi podcrtale profesionalnost novinara.

Kako se novinari prilagođavaju zahtevima strategije konvergencije (šta ste u tom smislu otkrili u svojim istraživanjima)?

Videli smo da su novinari štampanih medija prvo bili nevoljni da rade za web, na primer u slučaju procesa integracije u španskom dnevniku El Mundo, zbog tradicionalne važnosti koja se daje štampanom izdanju.

Međutim, ovaj stav se promenio kada su novinari štampanog medija shvatili važnost web sajta za doseg do šire publike, veću vidljivost i dobijanje trenutnog feedback-a.

Uopšteno govoreći, godište je takođe imalo ulogu – novinarima preko 45 godina bilo je teže da se naviknu na onlajn veštine i brži protok vesti.

Koji su rizici ako se konvergencija u redakciji sprovede primarno ili samo kao strategija smanjivanja troškova? 

Najbolja strategija je da svaki novinar bude aktivan na društvenim medijima i da bude u stalnom kontaktu za svojim čitaocima umesto da medij ima "odeljenje za društvene medije".

Kakve razlike vidite u strategijama u vezi sa društvenim medijima u različitim integrisanim redakcijama?