Portal Kosovo 2.0 donio je ispovijest Sylejmana Kllokoqija, snimatelja sedam ratova – od Slovenije i Hrvatske preko BiH i Kosova do Libana, Sirije i Iraka. Prenosimo dijelove teksta Urana Haxhe.

foto: Ferdi Limani / K2.0

Ovaj članak je prvobitno nastao za potrebe K2.0, koji ga je prvi objavio. Ovde je ponovo objavljen uz dozvolu.

April 1992. godine. Sarajevo, tek izašlo iz zime, tonulo je u rat. Miris rata novinari i snimatelji osete ranije. Kada je video da se grad polako zatvara, Sylejman je kasno u noć krenuo automobilom ka Ilidži, naselju na periferiji grada. Zaustavljaju ga na kontrolnom punktu i vraćaju nazad u Sarajevo. Odatle poziva broj telefona recepcije u hotelu u kojem je odseo.

„Alo, Dino, šta se dešava“, obraća se recepcioneru.

„Dobro veče, hvala vam puno, ali nemamo slobodnih soba“, odgovara mu Dino hladno s druge strane i spušta slušalicu. Isti odgovor dobija i kada ga je ponovo pozvao nakon nekoliko minuta. Za Sukija ili Klokija, kako su Bosanci zvali Sylejmana Kllokoqija, ovo je bio jasan signal da se ne pojavljuje u hotelu.

Sledećeg jutra, tek nakon što se uverio da je bezbedan, Sylejman kreće ka hotelu. Tamo saznaje da se Arkanova jedinica stacionirala u objektu. To je potvrdilo glasine koje su počele da kruže Sarajevom – da su zloglasni ratni zločinac Arkan i njegova jedinica stigli u grad. Željko Ražnatović, širom poznat kao Arkan, bio je srpski paravojni vođa, figura organizovanog kriminala i nacionalistički političar, poznat po sistemskom nasilju nad civilima tokom ratova '90-ih u bivšoj Jugoslaviji. Predvodio je Srpsku dobrovoljačku gardu, poznatu kao „Tigrovi“.

Dino mu je rekao da mora što pre da napusti hotel. Sylejman je i danas zahvalan Dinu što mu je onim hladnim odgovorom prethodne noći spasao život.

U svojoj profesiji, on je mogao da bira: da bude snimatelj drama, studijskih emisija ili da snima priloge o poljoprivredi. Ali, Sylejman je izabrao teži put. Kako sam kaže, odlučio je da se „kocka“ sa životom i profesijom. Želeo je da svojom kamerom prodre tamo gde nije lako i gde se oseća miris rata.

Kadrovi koje je slao – od štrajka rudara na Kosovu 1989, preko rata u Sloveniji i Hrvatskoj 1991, potom u Bosni i Hercegovini 1992, pa sve do rata na Kosovu – obišli su svet i postali kultni prizori balkanskih sukoba devedesetih. Mnogi od tih snimaka, iako danas legendarni, ne nose njegovo ime, jer se imena snimatelja nisu stavljala na kraj hronika. Ali, Sylejmana to mnogo ne dotiče. Njegovo ime se ionako pominje svaki put kada se govori o izveštavanju iz ratnih zona.

(…)

Sa sedam ratova kojima je svedočio sopstvenim očima i koje je dokumentovao kroz objektiv, Sylejman je postao kultni snimatelj Kosova. Ovo iskustvo sažeo je u svojoj autobiografskoj knjizi „Sa kamerom u sedam ratova“, koja istovremeno govori o životu na terenu i o njegovom odnosu sa kamerom. Svoje iskustvo i „trikove“ snimanja sistematizovao je i u knjizi posvećenoj kameri kao sredstvu izražavanja i dokumentovanja – što je predmet koji je predavao na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini, dok je nekoliko godina svoje profesionalno iskustvo delio i sa studentima Fakulteta za novinarstvo.

Krajem 2025. godine, Sylejman je zvanično primio rešenje o penzionisanju iz Associated Pressa (AP), gde je radio više od dve decenije, dok su mediji i društvene mreže bili preplavljeni prilozima i objavama o nasleđu koje Sylejman ostavlja iza sebe.

(…)

Štrajk rudara Trepče

Godina 1989, prve nedelje februara. Sylejman stupa u kontakt sa najpoznatijim hrvatskim novinarom tog vremena, Goranom Milićem, koji je svojom emisijom „Dnevnik“ na TV Beograd prodirao u svaki dom u bivšoj Jugoslaviji.

„Goran je želeo da napravi emisiju na Kosovu sa nekoliko profila ljudi koje je trebalo ja da mu pronađem. Jednog seljaka, umetnika i ekonomistu. E, rekoh, sad ću da nađem najbolje. Za umetnika sam odredio Simona Shiroku, za ekonomistu Aziza Abrashija, a po seljaka smo otišli u Streoc kod Dečana“, priča on.

(…)

U novinarstvu, pored veština, ulogu igra i to da se nađete na pravom mestu u pravo vreme, ponekad i sasvim slučajno. Sledećeg jutra pozvao je Azizovu kuću, gde mu se javila njegova ćerka, Linda.

„Linda kaže: 'Rudari su stupili u štrajk'. Ja direktno Goranu javljam: 'Rudari su u štrajku'. On reče: 'Hajde, polazimo odmah, to je vest'. Brže-bolje krenusmo put Mitrovice“, priseća se on.

Sylejman i Milić bili su prvi novinari koji su uspeli da uđu u podzemne horizonte kombinata Trepča i razgovaraju sa rudarima. Kada je ugrožen Ustav iz 1974. godine i autonomija Kosova, rudari Trepče bili su među prvima koji su stali u njihovu odbranu.

Milić je, u direktnom uključenju za informativnu emisiju na TV Beograd, uživo prenosio rudare dok su čitali sve svoje zahteve, među kojima je bio i zahtev da se ne ukida autonomija Kosova u okviru Jugoslavije.

Ali ovaj postupak će ga koštati.

„Kada se Goran vratio u Beograd, direktno ga je sačekala odluka o otkazu. A nakon toga ni ja nisam više dužio, već sam napustio TV Beograd“, priča on. Tokom godina koje je proveo radeći za TV Beograd, Sylejman je snimio gotovo sve događaje koji su vodili ka ratu na Kosovu.

U svojoj knjizi on reflektuje o unutrašnjem konfliktu sa samim sobom jer je radio za TV Beograd, koji je neprestano dezinformisao o stanju na Kosovu. Ipak, on je iskoristio njihovu kameru kako bi zabeležio kadrove koji su odražavali nasilje koje su Albanci doživljavali od srpskog režima i, krišom, slao te snimke međunarodnim medijima.

On se priseća kako je svojim objektivom uhvatio uspon Slobodana Miloševića na vlast i njegov kraj. Štaviše, on pamti i govor Slobodana Miloševića na balkonu Doma kulture u Kosovu Polju 1989. godine i zloglasnu rečenicu „Niko ne sme da vas bije“, upućenu Srbima koji su se tamo okupili, protestujući navodno zbog nasilja koje se nad njima vrši. Dana 11. marta 2006. godine, Sylejman se zatekao u Hagu na dan kada je Milošević umro, dok je bio u pritvoru. Njegov snimak iskoristili su svi regionalni i međunarodni mediji kako bi javili o smrti Miloševića.

Na frontovima raspada Jugoslavije

Nakon što su udaljili Milića sa TV Beograda, on je zajedno sa još nekoliko novinara osnovao televiziju Jutel, gde će služiti kao glavni urednik, pozvavši i Sylejmana da mu se pridruži. Televizija Jutel je težila da bude savezna televizija koja nudi objektivno izveštavanje, u medijskom okruženju rasparčanom od strane medija koje su kontrolisale republike, sklonih lokalnim predrasudama i nacionalističkim agendama. Jutel je prvobitno podržao poslednji premijer Jugoslavije, Ante Marković, i trebalo je da operiše iz Beograda.

„Ponuda je bila fantastična, ali sam se čudio kako možemo da radimo Miloševiću ispred nosa. Svi smo se pripremili, trebalo je da počnemo sa radom iz Beograda, a jednog dana smo samo videli kako je Miloševićev režim odneo i antene i sve, pa nam nije preostalo ništa drugo osim da odemo u Sarajevo“, priseća se on.

Televizija Jutel se preselila u Sarajevo kako bi radila preko RTV Sarajeva, ali umesto televizije, sa Jutela se emitovao jedan sat programa dnevno, uključujući 30 minuta domaćih i međunarodnih vesti, kao i intervjue i komentare.

Sylejman je lako mogao tražiti da se vrati i radi u kancelarijama redakcije u Prištini. Ali Milić je hteo da ga ima u centrali za teške terene, kakav je bio teren juna 1991. godine.

Slovenija je ušla u oružani sukob sa Jugoslavijom odmah nakon proglašenja nezavisnosti, postajući prva republika koja se otcepila od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Sukobi su se vodili između snaga slovenačke Teritorijalne odbrane i Jugoslovenske narodne armije (JNA), koja se, iako formalno savezna, sastojala od regruta koji su dolazili iz svih republika Jugoslavije. Ovaj oružani sukob, poznat kao „Desetodnevni rat“, označio je početak raspada Jugoslavije.

Sylejman je tog dana pratio novinara Jutela, Ivicu Puljića, i zajedno su obezbedili dozvolu vojske da uđu u „Zabranjenu zonu“ i snime položaje saveznih snaga u blizini grada Krško, gde se nalazila i nuklearna elektrana, za koju su svi strahovali da bi mogla biti meta nekog bombardovanja.

„Tamo blizu Krškog bilo je neko brdo i baš tu su bili pozicionirani savezni vojnici koji su došli iz Hrvatske. Pustili su nas da izađemo sa kamerom baš napred na front, kod vojnika“, priseća se on. „I tako, puzeći, Ivica i ja intervjuišemo jednog mladog vojnika. Bahrudin Kaletović, Bosanac iz Zenice u BiH, potpuno zbunjen, ali i sa onim humorom koji imaju Bosanci“.

Desetodnevni rat u Sloveniji bio je Sylejmanov prvi rat. Drugi je bio onaj u Hrvatskoj.

Dvominutni razgovor ostaje i danas najemblematičniji za taj rat, dok se u pozadini čuju pucnji iz oružja. U njemu Bahrudin, 19-godišnji mladić sakriven među žbunjem, maskiran i držeći list bundeve na glavi, kaže da na njih puca Teritorijalna odbrana Slovenije. Na novinarovo pitanje šta se zapravo dešava, on odgovara: „Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo“. U tom razgovoru on čak ističe da u ovom ratu na frontu ginu samo mladi vojnici, a ne komandanti koji stoje daleko od linije borbe.

U svojoj knjizi Sylejman se vraća ovoj ispovesti pokazujući da je kasnije saznao da je Bahrudin prešao put od 14 kilometara puzeći, da je dezertirao iz JNA i pridružio se bosanskim snagama.

(…)

U martu 1992. u Sarajevo će doći poznati glumac Rade Šerbedžija. On je trebalo da promoviše svoj album i da realizuje snimanje na televiziji Sarajevo. Da snima kamerom pozvali su Sylejmana. Ujutro 5. marta, Šerbedžija u holu hotela dobija vest da se priča ne može snimiti pošto su Srbi podigli barikade na putu. U svojim sećanjima, Šerbedžija piše da je nakon odlaska cele ekipe TV Sarajeva, samo jedan snimatelj poreklom sa Kosova ostao i predložio mu da njegovim automobilom odu na mesto snimanja. To je bio Sylejman.

„Vozio sam i pred nas su izašla neka naoružana lica na barikadi, koja je bila jedna obična drvena daska“, počinje da priča Sylejman. „U trenutku kada su mi uzeli dokumente, znao sam da može biti problema jer sam i Albanac i ime mi je Sylejman.“ Znajući tu činjenicu, Šerbedžija izlazi iz Sylejmanovog automobila, dok su naoružane osobe ostale zatečene kada im je on objašnjavao da su zajedno kako bi snimili spot.

„Beži, bre, Rade. Beži dole. I pali odmah pravo za Beograd“, bile su reči srpskih paravojnika iz te zone. Tako je zapravo Sylejman osetio početak rata u Sarajevu.

(…)

Za Sylejmana će Sarajevo ostati grad u kojem je doživeo najveće životne izazove, onaj kojem je već bio oprostio sopstvenu smrt.

Sarajevo su 5. aprila 1992. godine opkolile snage bosanskih Srba. Grad je stavljen pod potpunu vojnu kontrolu i postao je direktna meta bombardovanja i oružanih napada sa okolnih brda, koja su kontrolisale snage u okruženju. Građani su svakodnevno bili izloženi granatiranju i snajperskim mecima, što je svakodnevni život pretvorilo u neprestanu borbu za opstanak.

Tokom opsade Sarajeva, stotine hiljada ljudi bilo je pod bombardovanjem i snajperskom vatrom sa položaja oko grada, dok su gotovo četiri godine ostali bez hleba, vode i električne energije. Civilna infrastruktura je sistematski uništavana, kretanje gradom postalo je opasno čak i za najosnovnije potrebe, poput nabavke vode ili hrane, a grad je bio izolovan od ostatka sveta. Više od 11.000 ljudi izgubilo je život, uključujući oko 1.100 dece. Opsada Sarajeva smatra se najdužom opsadom jednog glavnog grada u istoriji savremenog ratovanja.

Iako je televizija Jutel zatvorena u maju 1992. godine, Sylejman je nastavio da izveštava o opkoljenom Sarajevu za međunarodne medije. Za njega će Sarajevo biti grad u kojem će doživeti najveće životne izazove, onaj kojem je već bio oprostio sopstvenu smrt.

„Da ti kažem iskreno, rekao sam jednom Albancu koji je imao poslastičarnicu: ‘Reci mojim članovima porodice gde mi je grob’. Tamo nisi imao šta više da čekaš. Danas piješ kafu sa četiri osobe, sutradan su dve od njih mrtve“, priseća se teških dana pod opsadom Sarajeva.

(…)

On se i dalje seća užasa snajperista koji su pucali na civile. Nedavno vraćanje u žižu javnosti pitanja „Sarajevo safari“ za njega nije ništa novo. Ovaj termin se koristio tokom opsade Sarajeva da opiše praksu pojedinih stranaca, uglavnom iz Srbije i drugih zemalja, koji su dolazili u zone oko grada kako bi pucali na civile kao vid „zabave“. Oni su delovali sa pozicija koje su kontrolisale snage bosanskih Srba, često uz znanje ili dozvolu lokalnih vojnih struktura.

„Sve se to otkrilo kada je bosanska služba uhvatila jednog od Srba, pa je on ispričao o toj pojavi snajperista koji plaćaju da bi ubijali ljude, tako da to uopšte nije novo. Bilo je javno poznato i tada“, priseća se on. Meta snajperista su, prema njegovim rečima, bili ljudi koji su čekali da pređu ključne tačke u gradu, dok su stajali u redu za vodu ili na sahranama.

A jednom prilikom je i on sam bio meta snajperiste. Dok je jednom čekao u redu za vodu, metak mu je prosvirao pored uva i zabio se u beton ispred njega.

„Odmah sam legao kao mrtav. Redakcija u kojoj smo radili bila je prekoputa. Čuo sam kolege kako plaču i viču: 'Ode Kloki, ode Kloki!' Ostao sam tako nekih petnaest minuta, dobro se pripremio, a onda ustao i brzo potrčao.“ Danas se smeje i uzbuđen je dok priča o licima kolega koji su ga ponovo videli živog.

(…)

Snimci koji su okrenuli oči sveta ka Kosovu

U listu „Koha Ditore“ od 26. septembra 1998. godine video je vest da je u selu Gornje Obrinje kod Glogovca došlo do napada i ubistava civila. Informaciju da se tamo nešto dogodilo potvrdio je i sa drugim kolegama. Ovo selo nije bilo na mapi u Sylejmanovoj glavi, ali je nakon dobijenih uputstava u Prištini krenuo tamo sa kolegama, Tanjom Popović i Adamom Brownom iz AP-a.

„Idemo mi u selo. Kada smo ušli, sa strana gore kuće, iz sela Likovac čuje se granatiranje, a mi koračamo sredinom puta. Ne znam više kakva je to scena bila, kao na filmu“, priča on. „Adam uzima satelitski telefon da zove bazu, a ja mu kažem: ‘Ostavi, bre, taj telefon, pobiće nas’, a on meni odgovara: ‘Čekaj da javim bazi AP-a gde smo, da znaju gde da nas nađu ako poginemo’“.

Pored puta su sreli jednog dečaka koji ih je odveo do mesta masakra. Snimke su napravili na brzinu i odmah se vratili u Prištinu kako bi završili izveštaj.

„Užas je to što smo videli, užas. Prizor majke sa dvoje dece, mrtve bebe sa cuclama u ustima – taj snimak je obišao svet“, priča on o masakru u kojem su ubijena 23 člana porodice Deliu.

Adam se iste večeri uputio u Skoplje sa kasetom, kako bi snimak bio poslat direktno odande i kako se ništa ne bi rizikovalo iz Prištine. Snimci su odatle emitovani na svim svetskim ekranima.

„Ceo svet se uzbunio nakon tih snimaka“, priseća se Sylejman.

Nakon objavljivanja snimaka masakra u Gornjem Obrinju, 23. oktobra 1998. godine, usvojena je Rezolucija 1119 Saveta bezbednosti UN-a, koja je imala za cilj rešavanje eskalacije nasilja na Kosovu. Kako bi se pratilo stanje na terenu i sprovođenje rezolucije, u oktobru 1998. godine osnovana je Verifikaciona misija OEBS-a. Na Kosovo je stiglo oko 2.000 posmatrača.

Nedelju dana kasnije, dok je Sylejman na prištinskoj pijaci snimao priču o tome kako se tih dana živelo u gradu, zajedno sa jednom italijanskom producentkinjom, na njegov mobilni telefon – što je u to vreme bila retkost – stigao je poziv.

„Na mobilni, sa prefiksom 063 koji je tada bio aktuelan, pozvali su me iz DB-a. Rekli su: 'Dođi sutra u 12:00 ili mi dolazimo po tebe'. Znao sam da me prate i tada sam im potvrdio da ću doći“, priča Sylejman, koji je bio jedan od progonjenih novinara tokom rata. Veliki broj novinara prošao je kroz ruke policije tokom čitavih devedesetih.

„Ja sam snimio ono što sam video“, rekao je Sylejman kada ga je policija privela na ispitivanje.

Najpre su ga ispitivali o tome šta je snimao, a Sylejman im je bez oklevanja rekao da je zabeležio masakr u Gornjem Obrinju, nakon čega su počeli zverski da ga tuku.

„Posle izvesnog vremena su mi rekli da su ona majka i deca bili lutke, a ja sam im odgovorio: 'Ne znam da li su bile lutke, ja sam snimio ono što sam video'. Tada su me podigli na noge, naterali me da spojim sve prste na šaci i po njihovim vrhovima me udarali bejzbol palicom“, priča on, koji je tek kasno uveče pušten iz policijske stanice.

Činjenica da se nalazio na listama za praćenje za njega je bila jasna poruka koja je mogla značiti i smrt. Usledio je još jedan telefonski poziv od prijatelja koji su mu poručili da se ne eksponira jer postoji rizik da bude eliminisan. Nakon toga, Sylejman je proredio pojavljivanja u javnosti. U ratne zone je odlazio bez mnogo buke i ne onim tempom kao ranije. Veću sigurnost ulivala mu je misija OEBS-a.

Nekoliko meseci kasnije, 14. januara 1999. godine, kada je rat na Kosovu već eskalirao, Sylejman dobija informaciju da se u blizini Štimlja vode oštre borbe i da postoje sumnje da ima žrtava od strane srpskih snaga. Pokušava da ode na lice mesta, ali to je bilo nemoguće. Vraća se u Prištinu i odlazi u Univerzitetski klinički centar Kosova (UKCK) kako bi video da li će u mrtvačnicu doneti žrtve ili povređene. Međutim, srpsko osoblje ga odatle izbacuje.

Sutradan poziva fotoreportera Visara Kryeziua i kreće put Štimlja pre nego što je svanulo.

„Niko živ se nije kretao. Srećemo jednog starca na putu, pitamo ga, a on kaže da srpskih snaga više nema, da su se povukle“, priseća se on trenutka kada se popeo putem na izlazu iz Štimlja i skrenuo levo ka selu Račak. Jutro je tamo bilo krvavo. Srpske snage su pretrpele gubitke tokom sukoba sa OVK. Bez obzira na to gde i kako su se dešavali, posledice takvih događaja rezultirale bi iskaljivanjem besa nad civilnim stanovništvom. Tako se 15. januara 1999. godine u Račku dogodio masakr koji se ubraja u najveće u zemlji, gde je ubijeno 45 albanskih civila.

„Ljudi su bili u šoku, neki su tražili glavu oca koju su mu Srbi odsekli. Išli smo uzbrdo i viđali druge masakrirane žrtve. Bilo je užasno, užasno“, priča on. „Kada smo se popeli gore, do onog jarka na brdu gde je bilo najviše tela, tamo je bilo jezivo, katastrofa, to što smo videli“, ispoveda se Sylejman. Nakon što je snimanje završio što je brže mogao, kolima se vratio u Prištinu kako bi snimke poslao za London.

A zatim se ponovo vratio u Račak, sa mnogim drugima, ali i sa Williamom Walkerom, tadašnjim šefom misije OEBS-a, kako bi snimio njegovu čuvenu izjavu. Ta izjava je označila prekretnicu koja je skrenula pažnju međunarodne zajednice na Kosovo, što je kasnije kulminiralo intervencijom NATO-a u martu te godine.

„Danas stojimo zajedno protiv onih koji su počinili ovaj zločin, ovaj zločin protiv čovečnosti. Ubistva i smrti u Račku zahtevaju pravdu, i ta pravda će biti dostignuta. Ovi grobovi pored mene, tragično i nažalost, za mene predstavljaju ludilo, užas i bezgranično nasilje“, rekao je Walker

Nakon toga, Sylejman se izolovao na tavanu svoje kuće, dok je opremu sakrio u podrum, zatrpavši je ugljem. Znao je da u tom trenutku ne može da učini ništa više i da bi svaki sledeći korak samo dodatno ugrozio njegov život.

Tako se nije micao sve do oslobođenja Kosova, kada se ponovo vratio kameri.

„Vozim ja za Peć da napravim priču, jer smo odmah stupili u kontakt sa ekipom AP-a koja je ušla sa KFOR-om, a mobilni telefoni su, srećom, radili“, priseća se on. „Udarao sam pesnicama u krov džipa koliko god sam mogao od radosti što smo oslobođeni, nikada to neću zaboraviti, nikada.“

(…)

Najteži trenutak u karijeri

Nakon više od dve decenije, sedeći u fotelji u udobnosti svog doma, duboko uzdiše kada ga pitam koji mu je bio najteži trenutak tokom svih ovih ratova na Balkanu.

„Rekao sam ti, od smrti se nisam plašio. Ali Keremova smrt, to je nešto što me prati celog života“, započinje Sylejman još jednu ispovest.

Tokom ratova je radio sa mnogim producentima. Jedan od njih bio je Kerem Lawton, koji mu je uvek bio uz rame i koji je, iako je imao samo 30 godina, imao veliko iskustvo u izveštavanju. Dana 29. marta 2001. godine, dok je trajao konflikt u Makedoniji, dobili su informacije da se trupe KFOR-a kreću ka granici sa Makedonijom i da granate padaju na teritoriju Kosova.

„Ma u 99,9% slučajeva sam ja vozio na terenu. Uvek ja, bre. Ali tog dana je navaljivao: 'Daj meni, daj meni', rekoh: 'Ma evo ti, bre, Kereme, vozi'“, priseća se on. Dok su se peli uz brda, na nekih dva-tri kilometra pre sela Krivenik, zastali su na trenutak i videli poljske vojnike KFOR-a kako se povlače iz te zone. Iako im je to delovalo malo čudno, ipak su produžili ka selu.

Kada su ušli u centar sela, ljudi su se okupili oko automobila. Kerem je vozio, dok je Sylejman bio na desnoj strani sa kamerom u ruci. Na jednom udaljenijem brdu video je američke trupe kako osmatraju. Jedan meštanin im je rekao da je pre 10–15 minuta u selo pala minobacačka granata.

„Ja sam izašao i kažem Keremu: 'Idem da snimim par kadrova'. Odmakao sam se, ne znam ni sam koliko da ti kažem, par koraka, i onda sam čuo eksploziju, sve je postalo dim i nastao je muk“, priča on. „Video sam seljane na zemlji, video sam krvavog Kerema i krenuo ka njemu dozivajući ga po imenu.“

Odmah su sa jednim meštaninom kolima krenuli ka Elez Hanu da potraže lekarsku pomoć. Dok je u rukama držao Kerema, koji je bio bez svesti, kroz glavu su mu prolazile svakojake misli, od same odluke da odu tamo, pa sve do odluke da mu dozvoli da on vozi automobil. Pričao mu je celim putem kako Kerem ne bi potpuno izgubio svest, dok nisu naišli na patrolu KFOR-a koja mu je ukazala prvu pomoć, a potom ga transportovala u američku bazu Bondsteel. Ipak, Kerem nije preživeo rane.

„To je žal koji me nikada neće napustiti… ama baš nikada“, kaže Sylejman.

Sylejman će kasnije izveštavati i iz ratova u Libanu, Siriji i Iraku. Poslednji događaj koji je zabeležio kamerom AP-a pre penzionisanja bili su izbori u Bugarskoj 2025. godine.

Budući da se često nalazio u situacijama „život ili smrt“, zasluge za preživljavanje pripisuje sudbini i Bogu.

„U Londonu su nam organizovali obuku za preživljavanje i kako se uopšte ponašati u ratu. Čak su nas i kidnapovali, pa te simulacije torture i sve to, samo da bi nas što bolje pripremili“, priča on kroz smeh. „Na kraju su mi rekli: 'Zahvali se ti Bogu, jer da je do tebe, ne bi ti znao kako da izguraš sve te ratove'.“

Izvor: Kosovo 2.0

___