Novinari su 'glineni golubovi'

Novinari su 'glineni golubovi'

Novinari su 'glineni golubovi'

U Srbiji četvoro novinara živi pod policijskom zaštitom: Veran Matić i Brankica Stanković sa B92, Vladimir Mitrić dopisnik „Večernjih novosti“ iz Loznice  i Tamara Marković Subota, novinarka Blica.
 
Nedavno je Udruženje novinara Srbije pozvalo da se, nakon niza pretnji upućenih  glavnom uredniku NS Reportera, Miloradu Bojoviću, i ovom novinaru dodeli policijska zaštita.
 
Po pretnjama novinarima, 2013.  godina nije ni bolja ni gora u odnosu na ranije godine, ocenjuje za Media.ba Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.  „Novinari su prečesto ‘krivci’ samo zbog toga što rade svoj posao. Ono što, generalno gledano, predstavlja najslabiju kariku jeste pravosuđe koje često ne sankcioniše ovu vrstu krivičnih dela, bar ne na način koji bi preventivno delovao na one koji na novinare gledaju kao na ‘glinene golubove’”, ocenjuje Obradović. 
 
“I kada dođe do suđenja, ona traju predugo i po pravilu se završavaju minimalnim kaznama”, kaže predsednik NUNS-a, dodajući da je to poruka huliganima: ‘Tucite slobodno novinare’. “Bez efikasnog sankcionisanja napada na novinare, naša bezbednost ne može biti na zadovoljavajućem nivou”, zaključuje Obradović.
 
Biti istraživački novinar u Loznici?
 
Vladimir Mitrić, dopisnik „Večernjih novosti“, jedan od četvoro novinara pod policijskom zaštitom, već devetu godinu živi i radi na ovaj način. Mitrić je 2005. godine brutalno pretučen bejzbol palicom  i to od strane bivšeg policajca. Od tada ima policijsku zaštitu.
 
„Srbiji i regionu su potrebni hrabri novinari, ali i živi novinari“, ističe dopisnik „Večernjih novosti“ koji piše tekstove o organizovanom kriminalu sa obe strane Drine - o trgovini drogom, ljudima, krađi peska i šljunka. 
 
„Sve je ukazivalo na pokušaj ubistva“, objašnjava Mitrić za Media.ba kako je izgledao napad na njega: „Napadnut sam na isti način kao i 11. juna 2001. moj kolega, dopisnik 'Večernjih novosti' iz Jagodine, Milan Pantić, koji je ubijen. Mene su odlučili da ubiju na kućnom pragu u prisustvu pedesetak ljudi koji su bili u bašti kafića na samo desetak koraka. U kafiću je u to vreme bilo trojica -četvorica policajaca i dvojica operativnih saradnika policije. Oni su verovatno imali ulogu da učestvuju u tom činu, kao u nekom savršenom zločinu. U tome  nisu uspeli jer sam imao veliku podršku svojih prijatelja, medijskih udruženja, svoje redakcije i neku ličnu snagu koja me i sada nosi. Ja u ovom trenutku ne branim samo sebe, ja branim profesiju“, kaze dopisnik „Večernjih novosti“.
 
Vladimir Mitrić tvrdi da ubistava i pokušaja ubistava novinara nema bez države: „Mene je napao policijac, pozadina napada nikad nije istražena, a policajci su bili i svedoci u korist svog kolege. Osnovni sud u Loznici osudio ga je na samo šest meseci kazne, a nakon žalbe Apelacioni sud u Beogradu poništio je odluku lozničkog Suda i osudio ga na godinu dana zatvorske kazne“.
 
FOTO: Mitrić posle napada (autor: B. Backović)
 
Mitrićev napadač je,međutim, bio obuhvaćen  odlukom o amnestiji predsednika republike Srbije, Tomislava Nikolića, te nije ni izdržao kaznu do kraja. 
 
Junaci tekstova u Lozničkom vilajetu  
 
Vladimir Mitrić objasnjava za Media.ba i da je skoro  jedan od „junaka“ njegovih tekstova i čovek koji mu je zadavao velike muke, uhapšen pod sumnjom za krijumčarenje ljudi, organizovanje teške krađe i razbojništva. Reč je, zapravo, o čoveku koji je bio komandir policije u Loznici u vreme kada je Mitrić bio napadnut:  
 
„U vreme kada je on bio komandir policije meni su tri puta demolirana kola u srcu Loznice,  za šta niko nikad nije odgovarao. Postoji niz stvari koje dokazuju ono što sam ja pisao, a važna pojedinost je da je Loznica grad koji se graniči duž 42 km sa Bosnom i Hercegovinom, a i dan danas nema šefa Tužilaštva. To je dokaz da država zna da je ovaj region kritičan i osetljiv i da je teško naći ličnost da bude na tom mestu“, naglašava dopisnik „Večernjih novosti“. „Moram reći da je ovaj bivši komandir koji je sada uhapšen i koji je bio u pritvoru tri meseca, na sudu, na moje pitanje – da li je tačno da policija nije htela da izađe na uviđaj kada sam napadnut? - rekao – Da. Zbog toga niko nije ni disciplinski odgovarao“, ističe Vladimir Mitric.
 
„Moja bezbednost i dalje je ugrožena, ništa se nije promenilo u odnosu na vreme kada sam napadnut“, kaže ovaj kolega: „Gajio sam nadu da će biti bolje, međutim, kasniji događaji i novi napadi na mene koji su se desili, uprkos policijskom obezbeđenju ukazuju na to da ovaj posao jedino mogu obavljati uz neprekidno policijsko prisustvo 24 sata, što naravno kompolikuje profesionalni i lični život, gubite lični mir.  Ali kad živimo u takvim uslovima, nema drugih mogućnosti“. 
 
 
Mitriću je zaštita, upros svemu, ograničena na pedeset kilometara od mesta stanovanja, tako da se prilikom dolaska u Beograd u matičnu redakciju, ili na lečenje, kreće bez zaštite.
 
Nastavak rada pod obezbeđenjem
 
Stiče se utisak da sve ono što rade sami novinari, poput Vladimira Mitrića i Brankice Stanković, postaje vrsta nadomešćivanja za nedostajući institucionalni odgovor - procesuiranja nasilnika koji im prete. Mitrić ne odustaje i kaže da je sad nakon svega, postao još ofanzivniji: „Nisam opterećen time što imam obezbeđenje. I te kako se ja bavim istraživačkim novinarstvom. Ja bih samo da neko iz  institucija, od policije, tužilaštva, suda, Vlade žive ovako osam godina, kako oni vole da kažu, transparentno, na dlanu, da se vidi sa kim kontaktirate, gde boravite i da ostanete časni i pošteni, u čemu sam ja uspeo. To je pobeda profesije nad drugim institucijama, jer oni su stvorili taj ambijent. Suđenje protiv mog napadača trajalo je više od šest godina. To je bio pakao.  Doduše sudski veštaci procenjuju da su moje radne sposobnosti za 50 odsto umanjene.  Ja još imam energije i ne znam dokle će ovo trajati, ali naravno, sve ovo ostavlja nesagledive posledice po zdravlje, po lični život“.
 
FOTO: Mitrić nakon suđenja, 29.03.2007. (autor: B. Backović)
 
Vladimir Mitrić ističe da su svi akteri organizovanog kriminala, pod čijim je pritiskom, dobili svoje mesto u njegovim tekstovima, jer se on nikad ne predaje. On zaključuje da je njegova upornost, očigledno, nekom smetala: „I zbog toga je svojevremeno, kada sam napadnut, tužilac pred dvojicom policajaca koji su došli da se dogovore u vezi sa prepoznavanjem mog napadača, rekao za mene – Što nije poginuo? Taj tužilac nikad nije to demantovao, mada je Udruženje novinara to objavilo. Skoro svi mediji su to objavili. On nije bio izabran ponovo za tužioca krajem 2009. godine, ali se posle svega nedavno vratio i  skoro je otišao u penziju. Ja sam kasnije morao i njemu da se obraćam i možete da pretpostavite u kakvom ambijentu živite kad se to događa. Onda mi je jedan visoki funkcioner nove vlasti, čovek koji je bio vrlo korektan i koji me je posetio kad sam napadnut, rekao da ga je jedan od najviših funkcionera u vlasti Vojislava Koštunice, pitao: Sta ćeš kod tog izdajnika, neprijatelja i špijuna?“
 
Biti novinar istraživač u malom gradu znači život sa dodatnim opterećenjem. Mitrić kaže da se on sa ’junacima’ svojih tekstova stalno susreće: „Ja moram da odem kod njih u restoran, da kupim pesak i šljunak u njihovim firmama. Meni je bio zabranjen ulazak u bolnicu, jer je jedan od tih ’junaka’  direktor bolnice, koji mi je zabranio ulazak kao nepoželjnoj osobi. Teško je to nositi u maloj sredini.“
 
Ovaj novinar se sprema da kao i Brankica Stanković objavi u knjizi dokumentaciju u vezi sa svojim radom pod policijskom zaštitom  i pod pretnjama. Najavljuje da će tražiti pomoć poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu ličnih podataka kako bi od policije u Loznici dobio sve službene beleške o svom slučaju.
 
Stanković: Zastrašujuća tišina
 
Brankica Stanković, višestruko nagrađivana novinarka TVB92, poznata po serijalu „Insajder“ u kojem je istraživala najdrastičnije slučajeve korupcije i političkih zloupotreba, nedavno je objavila knjigu „Insajder – moja priča“ otkrivajući  ono o čemu je morala da ćuti zbog bezbednosne procene. U  knjizi je opisala pod kakvim pritiskom živi i radi, prezentujući službene policijske zapise i o pretnjama za njeno ubistvo.
 
FOTO: Brankica Stanković
 
„Nastala je neka zastrašujuća tišina nakon objavljivanje knjige“, kaže za Media.ba urednica Insajdera: „Što se zvaničnika tiče niko se nije oglasio. Nisam knjigu ni napisala da bi neko od političara nešto rekao, nego da bi se problem rešio. Što se kolega tiče, nemam neki poseban komentar, jer to što većina ćuti jeste dosta poražavajuće”. 
 
Brankica Stanković objašnjava da joj osim ćutanja kolega, posebno smeta lažan način na koji su neki  novinari objavili da u knjizi piše u prvom licu “kupljen je snajper iz kog treba da budem ubijena: “To je čista laž. To ne piše u knjizi. To je klasična zamena teza. Iz njihovih tekstova proizilazi kako ja to tvrdim i kukam na sav glas, a u stvari je reč o tome da su to zvanični podaci zavedeni u MUP-u Srbije”.
 
Urednica “Insajdera” kaže za Media.ba da je samo prenela sadržaj tih službenih beleški, a nije ih ona pisala, pa samim tim to ne moze ni biti napisano u prvom licu: “A, kada novine objave tekst pod takvim naslovom, onda na vrlo perfidan način žele sve da predstave kao nekakav moj ružan san koji sam ja, eto, podelila sa svima ili kao neka moja saznanja koja ja sada saopštavam.  Očigledno im nije jasno da sutra neko od njih može da se nađe u istoj situaciji samo zato što radi svoj posao na profesionalan način”, zaključuje Brankica Stanković, dodajući da je njoj uvek bilo najvažnija reakcija javnosti, pa je tako i sada: “Reakcije su takve da su oni koji su knjigu pročitali, uglavnom šokirani činjenicama koje se u njoj nalaze”.
 
  
Urednica „Insajdera“ iznosi da knjiga koju je objavila nije nikakvo književno delo, niti ima nameru da postane pisac: „To je zapravo jedno svedočanstvo o svemu onome što se dešavalo, a što niko nije znao kao…Imala sam potrebu da posle svega što mi se desilo napišem sve ono o čemu sam morala da ćutim i to sam i uradila. Smatram da je jako važno što je sve to ostalo zapisano”.
 
Bojović: Vlastima bi odgovaralo da novinari uopšte ne postoje
 
Glavni urednik NS reportera, Milorad Bojović dobio je niz ozbiljnih pretnji nakon što su njegove novine razotkrile nekoliko korupcionaških afera u Vojvodini i Novom Sadu. Bojović kaže za Media.ba da su „do detalja opisali kako su namešteni tenderi, nekontrolisano trošene para iz pokrajinskog budžeta. Velike količine novca date su firmama koje su postojale samo dok im novac nije legao na račun, a posle toga su gašene. Istražujemo ko je i kako opljačkao novosadske firme, za vreme, i posle privatizacije, kao i poslove kriminalaca u Novom Sadu, naročito narko-mafije. U najkraćem, u svakom broju, imamo bar tri teksta, zbog kojih neko može da poželi da nas nema.
 
Glavni urednik NS reportera smatra da kao i uvek, iza svih pretnji novinarima stoje ljudi koji su duboko ogrezli u sumnjive rabote: „Pošto se stalno sakrivaju, da ne bi bili uhvaćeni u tim malverzacijama, sakrivaju se i kad prete. Nedostatak lične hrabrosti nadomeštaju poznanstvima sa sumnjivim tipovima, koji im "pomažu" u poslu, i koji su sposobni da urade bilo šta da zaštite svoje patrone, i taj nakradni biznis, u kom se bogate kradući od Baroda”, zaključuje Bojović. 
FOTO: Milorad Bojović (autor: N. Miličević)
 
Novosadski novinar kaže da se apel UNS-a da mu se dodeli policijska zaštita “raspršio i nestao u tragikomičnoj kosovsko-evropskoj epopeji ‘preporođene’ Srbije”: “Iza svega je ostala tišina. I gorak ukus u ustima, da je samo mrtav, ili premlaćen novinar, vest za srpske novine, i nadležne institucije”. 
 
Milorad Bojović dodaje da je istina i da novosadska policija od prvog dana sprovodi istragu, pokušavajući da otkrije ko stoji iza pretnji, ali ostaje ubeđen  da je u ovakvoj astmosferi teško biti zaštićen: “Pošto je zemlja podeljena na ‘prvosrbijance’ i ‘drugosrbijance’, pa se danas i novinari tako dele, teško je očekivati da vas političari, čija nedela beležite, ozbiljno shvate i zaštite”. 
 
Urednik NS reportera dodaje da mu se čini “da je državna vlast organizovana tako da bi im savršeno odgovaralo kad novinari ne bi uopšte postojali. Pošto je to nemoguće, onda su im dobri i uplašeni novinari, jer takvi ne smeju da pišu ni o čemu, osim o rijaliti zvezdama”. 
 
Bojović, medjutim, kaže da situacija nije za kukanje: “Takav je novinarski posao. Opasan. Ekstatički privlačan. Na početku bi reč. Reč je često i na kraju. Karijere, ili života. Ponekad reč sahrani i jedno i drugo. Mnogi novinari celog života pišu hvalospeve o drugima, ili se ponašaju kao megafoni vlasti. Mada živi, oni su više mrtvi od onih koji su stradali zbog svoje hrabrosti. Živiš u skladu s izborom. Svaka reč može biti omča oko vrata. A može i drugačije, može biti put u najedanje i napijanje s onima o kojima pišeš hvalospeve. Sve u životu je stvar stila i stvar ličnog izbora”.