Niti jedna televizija u Srbiji, od javnih medijskih servisa pa do onih koje su nezavisne od vlasti, nisu našli za shodno da sa svojim gledaocima podele film „Quo vadis, Aida?“

 

 

Samo oni koji nedovoljno dobro poznaju političku i medijsku situaciju u Srbiji iznenađeni su činjenicom da je višestruko nagrađivani film sarajevske rediteljice Jasmile Žbunić „Quo vadis, Aida?“ u ovoj zemlji preživeo pravu političku i medijsku hajku, a da je retko ko imao priliku da ga pogleda. Nije to prvi put da se nešto slično dešava. Svojevremeno je, recimo, Srpska akademija nauka i umetnosti objavila knjigu koja je žestok odgovor na knjigu Noela Malkolma „Kosovo: kratka istorija“, iako ova potonja nikada nije izašla na srpskom jeziku, niti se mogla kupiti u tamošnjim knjižarama. Vlast često u svojim, potpuno dominantnim, medijima odgovara na kritike opozicije iako su te kritike objavljene jedino u ono malo nezavisnih i slabo uticajnih medija.

 

Film „Quo vadis, Aida“ do sada je u Srbiji prikazan – koliko znamo – samo na četiri skoro intimne javne projekcije: jedna od njih je bila u Beogradu, za novinare, druga u Novom Pazaru, a dve u Novom Sadu, u alternativnom kulturnom klubu CK13 i na jednom feminističkom festivalu. Niti jedna televizija, od javnih medijskih servisa pa do onih koje su nezavisne od vlasti, nisu našli za shodno da ga podele sa svojim gledaocima, bez obzira na to što je ovo ostvarenje, pored ostalih priznanja koje je ranije dobilo, krajem prošle godine proglašeno najboljim evropskim filmom, a Novosađanka Jasna Đuričić za naslovnu rolu dobila titulu najbolje evropske glumice. Razlog za ovaj čudan miks hajke i ignorisanja više je nego očigledan: film tretira jednu od najtraumatičnijih tema ovih prostora – genocid u Srebrenici, i to na način koji možda više boli od nekakvog potencijalnog propagandnog pamfleta: u pitanju je sjajna, umetnički transponovana, iz ugla žrtve ispričana ljudska priča u kojoj nema velikih politika i narativa, bez patetike i pornografije zločina. Nešto sasvim suprotno od tematizacije zločina u Jasenovcu u srbijanskom državnom projektu, filmu „Dara iz Jasenovca“.

 

Ne može se reći da deo ovdašnje javnosti, pre svega uglednih pojedinaca i poneka organizacije, nije protestovao zbog toga što se protiv filma vodi hajka i što se on ne prikazuje na javnom medijskom servisu. Ali je, sa druge strane, stručna javnost zatajila, opet očekivano. Filmski i pozorišni trudbenici u Srbiji, čast izuzecima, strahuju da iznesu kritike na račun vlasti, a pogotovo da ulaze u turbulentne teme, kao što je odnos Srbije prema ratnoj prošlosti. Kada se pobune protiv vlasti, uglavnom ostaju bez tezgi u teškom vremenu, a kada bi potencirali teme kao što su tzv. suočavanje za prošlošću, nedvosmisleno bi se brzo i okrutno našli i na udaru režima i na udaru društva, raznih „patriotski“ nastrojenih grupa i pojedinaca, koji znaju ljudima itekako zagorčati život. Kada je reč o devedesetim, u Srbiji ili vlada zavera ćutanja, ili se – sve više i sve sistematičnije – u život na velika vrata vraća, ili se već u potpunosti vratio, narativ o Srbima kao isključivim žrtvama koji su nadrljali zbog svoje „pravdoljubivosti“. I to se, bolje nego bilo gde, vidi na primeru ovog filmskog ostvarenja. Jedan od glavnih razloga za takav odnos prema devedesetim jeste činjenica da ovom zemljom već deceniju vladaju manje-više iste elite kao za vreme ratova, koje ne bi nikako da se debatuje o njihovoj odgovornosti za najveći moralni, politički i ekonomski krah u istoriji Srbije, tokom poslednje decenije 20. veka.

 

Iako se o periodu posle pada Miloševića, pa do dolaska na vlast preimenovanih radikala 2012. godine, teško može govoriti kao o vremenu u kojem se u Srbiji otvoreno govorilo o zločinima koje su tokom prethodne decenije počinjeni u ime ove zemlje – ne može se reći da je ova tema bila potpuno skrajnuta iz javnosti. Strasno se o njoj govorilo u televizijskim emisijama i na javnim debatama, prenošena su suđenja iz Haškog tribunala, prikazivani su filmovi koji su tretirali nacionalne neuralgične tačke, na RTS-u je emitovan jeziv snimak zločina „Škorpiona“ u Trnovu koji je – malo je reći – ostavio bez teksta ovdašnju javnost, pa je, recimo, i film Jasmile Žbanić „Grbavica“, uprkos protivljenju „patriota“, imao projekcije i veliku publiku u Beogradu. Daleko od toga da je to bilo dovoljno, daleko od toga da su oni koji su bili kreatori politike devedesetih značajnije odgovarali ili su prokazani, ali ova tema ipak nije bila potpuno „zaključana“ kao što je danas slučaj.

 

Kada je došao na vlast, 2012. godine, sadašnji predsednik Srbije i njen neprikosnoveni lider koji se pita za sve i o svemu odlučuje, Aleksandar Vučić, predstavljao se kao čovek koji je doživeo političko „prosvetljenje“ i odrekao se radikalske, ultranacionalističke i ratnohuškačke politike. Zapad ga je doživljavao kao faktora koji će doprineti rešavanju regionalnih problema i razmirica, a on je svoj „prevrat“ jedno vreme uspešno reklamirao i na prostoru bivše Jugoslavije. Doživljen je i kao neko ko će ubrzati demokratizaciju Srbije i njen evropski put.

 

Mnogi analitičari su već tada ukazivali na diskrepancu između Vučićeve propagandne slike i onoga što se u stvarnosti dešava u Srbiji. Pod broj jedan, on je vrlo brzo stavio skoro sve medije u Srbiji pod kontrolu, razvlastio institucije, a na važna mesta u strukturi vlasti i moći postavljeni su ultranacionalisti i ratni huškači koji se nikada nisu ni odrekli svoje uloge u ratnim devedesetim. Naprotiv, ponosni su na nju. Građanski intelektualci, osim onih koji su bliski režimu, nestajali su iz javnog života, opozicija je sravnjena sa zemljom, a istovremeno se u medijima bliskim vlasti vraćao narativ iz devedesetih, ubrzo se pretvorivši u klasičan govor mržnje. Iako se Vučić još uvek kune u evropski put Srbije, rezultati kontrole medija i propagande vlasti govore da je na delu zapravo suprotan proces. Nikada u Srbiji, naime, Evropska unija nije bila manje popularna nego danas, od 2000. naovamo: čak 51 odsto građana bi na referendumu glasalo protiv njenog ulaska u evropsku zajednicu naroda, a samo trećina bi bila „za“, a polovina ovih potonjih je za „za“ samo ukoliko Srbija ne bude morala da čini ikakve ustupke zbog napredovanja ka EU. Dakle, u EU, ali pod našim uslovima!

 

 

Na mnogim mestima u gradovima Srbije nalaze se grafiti i murali u slavu ljudi koji su počinili, što je i sudski i na svaki drugi način dokazano, najstrašnije zločine, pa i genocid, a vlast apsolutno ništa ne čini da se oni prekreče ili bar javno osude. Oni koji su kritični prema tim pojavama, proglašavaju se „neprijateljima“ ili „izdajnicima“. Osobe koje su osuđene u Haškom tribunalu i odslužili svoje kazne –redovno se pojavljuju na nacionalnim televizijama kao analitičari unutrašnjih, regionalnih i globalnih političkih kretanja. Neki osuđenici nalaze se i u glavnom odboru Srpske napredne stranke, kao recimo Veselin Šljivančanin. Na uredničkim i menadžerskim mestima u medijima bliskim vlasti nalaze se ratnopropagandne vedete iz devedesetih, a krug je zatvoren nedavnim medijskim aktiviranjem Milorada Komrakova, urednika informativnog programa RTS-a u njegovom najmračnijem periodu. Sve to dakako utiče na javno mnjenje, pa su rezultati istraživanja o odnosu građana Srbije prema ratu i ratnim zločinima, koje je pre nekoliko godina objavio Demostat za potrebe dnevnog lista „Danas“ – više nego zabrinjavajući.

 

Samo 23 odsto građana Srbije, recimo, zna koji je grad bio, devedesetih, četiri godine pod opsadom, 47 odsto njih smatra da su najveće žrtve ex-yu ratova Srbi, a 41 odsto njih ne zna odgovor na to pitanje. Samo pet posto ispitanika ima pozitivan stav prema Haškom tribunalu. Optuženici drugih nacija su – smatra velika većina – krivi iako veoma mali broj anketiranih zna zašto su zapravo optuženi. Samo deset posto građana smatra da bi na mestu masovne grobnice u Batajnici, gde su albanske civilne žrtve tokom devedesetih dopremljene sa Kosova i sahranjenje, trebalo postaviti neko obeležje. Zapravo, 83 odsto ispitanika i ne zna da su postojale masovne grobnice u Srbiji, a 94 odsto ne zna da su u Srbiji postojali logori za ratne zarobljenike tokom devedesetih.

 

Nedavno su objavljeni rezultati istraživanja (takođe, Demostat) koji daju zastrašujuće rezultate kada je u pitanju odnos građana Srbije prema ruskoj agresiji na Ukrajinu. Naime, u javnom mnjenju dominira mišljenje da je Rusija najvažniji vanjskopolitički partner Srbije, a 80 posto građana se ne slaže sa stavom da Rusiji treba uvesti sankcije. Sve ovo dakako ima veze sa odnosom prema devedesetima, jer u ovoj zemlji se Rusija i Putin vide kao saveznici koji će se osvetiti „mrskom zapadu“ za sve poraze koje je Srbija pretrpela devedesetih.

 

 

U takvom političkom i društvenom kontekstu, dakako da nije slučajno da je jedan od prvih srbijanskih „filmskih kritičara“ koji je napao film „Quo vadis, Aida“ – upravo major Veselin Šljivančanin, koji je osuđen na deset godina zatvora pred Haškim tribunalom zbog zločina na području Vukovara, i koji je sada visoki funkcioner Vučićeve stranke. On je za jedan list u decembru 2020. rekao da je Žbanićkin film u funkciji želje muslimana da “od Bosne naprave etnički čistu muslimansku zemlju na tlu Evrope“. U istom tekstu izjavu daje i Dragoslav Bokan, koji je po zanimanju režiser, ali je tokom rata bio komandant zloglasne paravojne formacije „Beli orlovi“. Bokan je napao bračni par glumaca iz Srbije (Jasna Đuričić i Boris Isaković) koji su, po njemu, pristali „za pare“ da urade nešto „jezivo“. U pitanju je – kaže Bokan – "politički projekat u kojem Žbanićeva u stilu brutalne propagande koju nazivamo gebelsovskom na vrlo lukav i perfidan način koristi dvoje srpskih glumaca koji igraju ključne uloge u filmu". Nije isključeno da su Bokan i Šljivančanin film komentarisali, a da ga nisu ni pogledali (promociju je imao par meseci ranije na Venecijanskom festivalu), a zasigurno su obojica svojevrsni glasnogovornici vlasti u Srbiji. Kao, recimo, i kolumnista „Večernjih novosti“ Filip Rodić, koji je, godinu dana potom, utvrdio da "političko Sarajevo, čiji je Žbanićeva predstavnik par ekselans, veruje da rat nije gotov“, odnosno da zaziva "potpuno uništenje (fizičko ili duhovno) apsolutnog neprijatelja“, odnosno srpskog naroda. Po njemu, to uništenje bi se desilo ako bi film bio prikazan na RTS-u.

 

Bezbroj je drugih priloga u medijima bliskim vlasti, koji ponavljaju slične ocene, pa ih još i negativnije intoniraju. Film je, po režimskim medijima, „antisrpski“, on predstavlja Srbe kao „genocidan narod“, a oni koji se zalažu da bude prikazan u Srbiji, odnosno javnom medijskom servisu, zapravo „vode bezumnu kampanju protiv srpskog naroda“. Ostvarenje je upotrebljeno i za predizborne političke obračune, pa je tako čuveni filmski režiser Srđan Dragojević, koji je pohvalio film i rekao da mu je mesto na RTS-u, nazvan „Đilasovim promoterom“ (Dragan Đilas je lider jedne opozicione stranke). Desetine tekstova i drugih medijskih priloga u režimskim medijima optužuju Đilasa da stoji iza „antisrpske kampanje“ da se ovaj film prikaže na RTS-u (1, 2, 3...). Istovremeno, Đilas, kao i većina opozicionara sa ove građanske strane, nikada se nije odredio prema ovom filmu. Čak je medijski nastradala i glumica Milena Radulović, koja je na društvenim mrežama podržala ovaj film. Nju je, između ostalih, javno izvređao sin zloglasnog Željka Ražnatovića Arkana, Veljko, koji je u Srbiji iz nekog razloga medijska ličnost, a mediji su to zdušno prenosili.

 

Iako su nezavisni mediji u režimskim glasilima prikazani kao promoteri „antisrpskog filma“, nedvosmislena je činjenica da niko od alternativnih, nerežimskih televizija do sada nije pokazao interesovanje da ovaj film emituje u svom programu.

 

 

U svom maniru osobe koja se za sve pita i u sve meša, povodom ovog filma obratio se javnosti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je rekao da „nema problem“ da pogleda ovaj film, ali da „nema vremena“ za to. „Mislim da je važno da svi imaju pravo da izgovore šta misle, da gledaju šta žele, ali je važno da pokušamo da odustanemo od samoponižavanja i nametanja stalne i kolektivne krivice srpskom narodu, i na to sam ponosan... Gledao sam ‘Daru (iz Jasenovca)’, nju je finansirala srpska država, a ‘Aidu’ Bakir Izetbegović“, rekao je on. Time se uvrstio među one koji su samouvereno ocenili film koji nisu pogledali. Čini se da je ovim istupom dao i odgovor na pitanje da će se film emitovati na RTS-u. Neće.

 

A da se Vučić pita o tome da li će se „Aida“ emitovati na RTS-u, mnogi su znali i pre izjave rediteljke Jasmile Žbanić. Ona je nedavno potvrdila da je razgovarala sa ljudima iz srbijanskog javnog medijskog servisa o mogućnosti prikazivanja ovog filma. Rečeno joj je da postoji dobra volja, ali da bi prethodno morali da se konsultuju sa predsednikom Srbije. Dodala je da je bojkot ovog filma u Srbiji – politička odluka, i da ne bi volela da živi u zemlji u kojoj predsednik donosi odluku o tome koji će se film emitovati na televiziji, a koji neće!

 

RTS je promptno uzvratio saopštenjem u kojem se tvrdi da ni Vučić, a ni Jasmila Žbanić ne odlučuju o prikazivanju ili neprikazivanju „Aide“, već valjda tela ovog javnog medijskog servisa koji bi trebalo – po zakonu – da služi javnom interesu i da obezbedi "poštovanje i podsticanje pluralizma političkih, verskih i drugih ideja i omogućavanje javnosti da bude upoznata sa tim idejama, ne služeći interesima pojedinih političkih stranaka i verskih zajednica, kao ni bilo kom drugom pojedinačnom političkom, ekonomskom, verskom i sličnom stanovištu ili interesu". Ali, jedno je zakon, a drugo praksa u zemlji gde nema vladavine prava.

 

Na saopštenje RTS-a potom je istog dana odgovorila Regionalna akademija za razvoj demokratije, koju predvodi bivši visoki funkcioner Demokratske stranke Balša Božović. Akademija je tražila od RTS-a odgovor na pitanje koji je razlog odbijanja da emituje film „Quo vadis, Aida?“, koji je dobio najprestižnije evropske i svetske nagrade. „Budući da su čelnici RTS-a rediteljku ovog filma optužili da širi dezinformacije kada je saopštila da se na RTS-u moraju konsultovati sa Vučićem o prikazivanju najnagrađenijeg filma sa ovih prostora i oštro demantovali takve navode Jasmile Žbanić – Regionalna akademija za razvoj demokratije smatra da je ovo idealna prilika da rukovodstvo RTS-a saopšti javnosti koji je stvarni razlog zbog kog ovaj film nije emitovan na javnom servisu Srbije“, navedeno je u saopštenju.

 

Regionalna akademija za razvoj demokratije je jedna od nevladinih organizacija koje su i ranije pozivale Javni medijski servis Srbije da emituje ovaj film. U decembru prošle godine oni su uputili pismo generalnom direktoru Radio-televizije Srbije Draganu Bujoševiću i glavnom uredniku kulturno-umetničkog programa Vladimiru Kecmanoviću sa apelom da ovaj film nađe prostor na programu javnog medijskog servisa, kako bi sami građani imali priliku da da ocene i procene.

 

 

U razgovoru za Mediacentar Sarajevo, direktor Regionalne akademije za razvoj demokratije Balša Božović kaže da je srbijanski javni medijski servis „dužan“ da prikaže najbolji evropski film „kao što je to radio svake godine do sada“. „Nisu dali objašnjenje zašto su ovog puta preskočili ustaljenu praksu“, kaže Božović.

 

On dodaje da RTS treba da radi kao javni servis u interesu građana, a ne da se plaši šta će da im kaže predsednik Vučić. „Ne kažem da im je Vučić zabranio emitovanje filma, ali to idolopoklonstvo RTS-a podseća na odnos koji je ta kuća imala tokom devedesetih prema tadašnjem rukovodstvu Srbije. Taman smo mislili da su se stvari promenile, kad ono opet isto. Ako građani finansiraju RTS, onda imaju pravo da dobiju mogućnost da na javnom servisu odgledaju najbolji evropski film“, ističe Božović.

 

Naš sagovornik ističe da je nacionalizam u velikom usponu, i da je to dodatni razlog zašto bi građani Srbije trebali da imaju prilike da odgledaju ovaj film. „Film kroz umetničku formu dovodi do suočavanja sa prošlošću, što je upravo jedini lek protiv podivljalog nacionalizma. Film menja svest kod ljudi koji o tome što se dogodilo u Srebrenici ne znaju ništa ili znaju malo. Zato je potrebno film pogledati, jer govori o sudbini jedne žene koja pokušava sve kako bi spasila nedužne ljude, porodicu, svoju decu. Mnogo prijatelja iz mog ličnog okruženja imalo je predrasudu o filmu usred medijske hajke, sve dok nisu pogledali film. Tada su sa suzama u očima shvatili težinu sa kojom svi treba da se nosimo. Ta težina ne optužuje, ne prebacuje krivicu na leđa nama građanima ni srpskom narodu, kako govore režimski mediji i funkcioneri vlasti, nego leči od slepila, predrasuda, svakodnevnog negiranja postojanja zločina koji se ipak dogodio. I nismo ga počinili vi i ja nego oni koji su za to osuđeni“, kaže Božović. 

 

On smatra da ova vlast zabranjuje da se u Srbiji odgleda film zbog svoje nečiste savesti. „Neko bi da građani Srbije ne vide šta se to događalo našoj braći i sestrama u Srebrenici, jer se boje da bi posle odgledanog filma bila postavljana pitanja koja bi vodila do odgovornosti onih koji su taj zločin podržavali politički, medijski, verski...“, kaže on.

Božović nema razumevanje ni za nezavisne televizije koje imaju filmski program, a nisu razmatrale ideju da puste „Aidu“. „Živimo u društvu ’nezameranja’ sa protagonistima rata i zločinaca. To je ono – ’ne treba da se mi mešamo i da zauzimamo strane’. Ali, kada ne zauzimate stranu, često budete nesvesno ili svesno na strani onoga koji čini loše. Mnogi neće da se zameraju nacionalističkoj histeriji. Voleli bi da legnu da spavaju u ovom haosu od zemlje, a da se probude u Danskoj. E, pa ne može to tako. Svako od nas i svako od televizija snosi odgovornost za ono što radi ili ne radi za ovo društvo. Napadali smo javni servis jer privatne televizije nemaju obaveze emitovanja kakvu ima javni servis. To, međutim, ne znači da i njihovi filmski urednici ne treba da urade to zbog ugleda svojih medijskih kuća i zbog svoje odgovornosti pred građanima i gledaocima“, kaže Božović. 

 

Na hipotetičko pitanje da li bi ovaj film bio emitovan na RTS-u u periodu dok je Demokratska stranka bila na vlasti, Božović nema striktan odgovor. „Ne mogu da kažem, jer je Tijanić bio direktor RTS-a. Ja bih, međutim, i tada imao isti stav kao danas. Ali, dosta toga se pratilo u to vreme. Ne kažem da je bilo savršeno. RTS je uvek bio specifičan i bio izložen velikim pritiscima od svih vlasti, a i sam je dosta konzervativan. Ali, bilo je prilika da saznate šta se desavalo u ratovima devedesetih, od svedočenja u Hagu do prikazivanja hapšenja osumnjičenih za ratne zločine. Danas je RTS ponovo generator nacionalizma, a tu ulogu drugi put u svojoj istoriji ne sme sebi da dozvoli“, zaključuje Božović.

 

 

Profesorica na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut, u nekoliko navrata je izučavala i istraživala odnos srbijanskih medija prema ratu i ratnim zločinima devedesetih. Ona tvrdi da se u Srbiji već godinama unazad radi na „rekonsolidaciji narativa koji su vojevali i strašne žrtve iza sebe ostavili devedesetih godina“ i da u tome „vodeću ulogu imaju visoki državni funkcioneri“.

 

„Deo medija ih prati tako što ove narative pojačava, dodatno ih ostrašćuje i do krajnje mere banalizuje skoriju istoriju. Drugi deo medija ih ignoriše, protokolarno ih prenosi i tako ih potvrđuje. U takvom okruženju, faktička zabrana javnog, a kamoli televizijskog prikazivanja filma ’Quo vadis, Aida?’ rastužuje, ali ne iznenađuje. Ovaj film se ne uklapa u matricu, dovodi je u pitanje i rastače je. Međutim, on nije pretnja uvreženim i godinama negovanim predrasudama i dezinformacijama. Toliko su one snažne i duboke da bi naivno bilo misliti da bi čak i jedan vrhunski film kao što je ’Quo vadis, Aida?’ mogao da ih promeni. Zato neprikazivanje filma pre treba posmatrati kao osionost i demostriranje moći onih koji bi film mogli da prikažu. Ili pak poslušništvo kulture pred politikom, svejedno, rezultat je isti“, kaže Kleut.

 

U jednom intervjuu, rediteljka Jasmila Žbanić reče da će rat iz devedesetih simbolički biti gotov kada javni servis RTS-a prestane biti u službi ratnohuškačke propagande. „Građani Srbije, a posebno mladi ljudi, koji zahvaljujući RTS-u pojma nemaju o tome šta se događalo, treba da znaju za zločine sa kojima oni nemaju ništa, jer se nisu tada ni rodili. Zločinci koji su to počinili kriju se iza njih i nastoje da ono što su radili pretvore u kolektivnu krivicu. RTS im u tome pomaže. Mladi treba da znaju istinu kako bi prestali slaviti zločince koji ih drže kao taoce i treba da grade put zajedničke budućnosti kako ne bi došlo do novog rata“, rekla je ona.