U trećem nastavku uputstva za izradu sinopsisa na primerima pokazujemo zašto je važno napraviti detaljnu listu svih zainteresovanih za uspeh priče ili pak njeno neobjavljivanje. Lista nam pomaže da predvidimo opasnosti koje prete istraživanju od onih koji mu se protive i štitimo se od njih na vreme, pronalazimo izvore i insidere koje na prvi pogled nismo uočili, i predviđamo reakcije naše ciljane publike.

Sinopsis istraživačke priče je pokušaj da se istraživanje na vreme, tj. pre nego što krenemo s njim, dobro postavi i sveobuhvatno isplanira kako bi se izbegle zamke i greške. Dobro urađen sinopsis može da otkrije novinaru da li je njegova tema uopšte validna i/ili izvodljiva, koliko zaista zna o njoj, da ga uputi na najbolji pravac istraživanja, i još mnogo toga što će mu uštedeti puno vremena i sprečiti ga da ulazi u „slepe ulice“ u istraživanju. Put do sinopsisa je detaljno odgovaranje na pitanja u formularu za čiji smo nastanak zahvalni danskom kolegi Larsu Möleru.

Prethodnim nastavkom serijala o sinopsisu pristupili smo temi našeg planiranog istraživanja veoma temeljno, pokazujući kako nas sinopsis tera da u istraživanje uđemo naoružani velikim znanjem o njenom kontekstu. Takođe, organizovali smo najvažnija pitanja o predmetu istraživanja i pristupili prvom nivou organizovanja informacija kojima raspolažemo i na osnovu kojih i počinjemo istraživanje.

U ovom, trećem nastavku, počnjemo sa promišljanjem interesa i interesovanja različitih ljudi za naš rad - od direktnih aktera priče, sve do njene buduće publike.

Logično, ovim se bavi segment formulara za izradu sinopsisa pod naslovom:

KO JE SVE ZAINTERESOVAN?

Iako su dokazi (dokumenti, snimci, fotografije) sveti gral istraživačkog novinarstva, ljudi su ti koji čine loše stvari koje istražujemo. Osim toga, baš nam osobe najčešće ukazuju na teme za istraživanje, pružaju nam neophodno stručno znanje i vode nas ka dokazima. Zbog toga edukativni programi istraživačkog (ali i klasičnog) novinarstva mnogo vremena posvećuju radu sa izvorima.

Pre nego što novinar počne uspostavljati kontakte i zakazivati intervjue, međutim, veoma je važno napraviti listu svih osoba za koje u tom trenutku znamo da sa njima treba razgovarati. Propustivši da razgovara sa nekim potencijalnim izvorom, novinar može da kompromituje priču baratajući pogrešnim informacijama, ili propusti ključna saznanja.

S druge strane, nikada ne znate koji vam izvor, makar na početku izgledao i najnevažniji, može saopštiti nešto neobično bitno. Više puta smo već ponovili – istraživanja su velika investicija vremena, energije, pa i novca. Bilo bi glupo uspeh takvog poduhvata dovesti u pitanje preskakanjem ljudi koji nam se čine “manje bitnim” izvorima ili smatramo da bi oni samo ponovili nešto što nam je drugi izvor već rekao. Svi izvori mogu da posluže makar da se informacije koje stičemo stave u širi kontekst, provere, pronađu novi izvori. Neće vam svi reći nešto važno, ali neko od njih hoće. Ne možete unapred znati ko od njih je onaj koji će vam doneti ključna saznanja. Zbog toga istraživački novinari “idu široko” kada prave liste izvora, odnosno, razgovaraju sa svim osobama koje imaju direktne veze sa onim o čemu pišu.

Načini popis moguće zainteresovanih za uspeh tvoje priče

Ovo su osobe koje znaju nešto o tome što vas interesuje, a imaju po prirodi svog posla, pozicije ili umešanosti u temu, pre svega interes da uspete u svojoj nameri.

Naravno da je dobrodošla pomoć poštene osobe koja, bez obzira što vaš uspeh ne može direktno i bitno uticati na njenu životnu ili poslovnu situaciju, želi da vam pomogne iz moralnih razloga. Međutim, verovatnije je, mnogo verovatnije, da će vam pomoći oni kojima se to isplati (zbog čega ćete, naravno, njihove informacije dvostruko proveriti).

Dve stvari, međutim, ne treba gubiti iz vida.

Prvo, oni koji bi po prirodi stvari trebalo da budu prijatelji vašeg istraživanja, iako zdrav razum tako nalaže, mogu se ispostaviti kao velika opstrukcija.

Na primer, naš polaznik je zahvaljujući svom oprezu na vreme “ispipao” poziciju policije u odnosu na jedan slučaj šverca automobila koji je bio deo njegovog istraživanja o vezi organizovanog kriminala i visokog biznisa u njegovom gradu. U šverc su bili umešani pripadnici specijalne policijske jedinice, i tamošnja policija ni malo nije bila raspoložena da se imena kolega iz elitne grupe policajaca povlače po novinama u kontekstu prekograničnog kriminala.

Upravo je pozicija policije i tužilaštava nadležnih za otkrivanje, istragu i podizanje optužnica, veoma karakteristična za ambivalentnu prirodu određivanja zainteresovanih za uspeh istraživačke priče. S jedne strane, oni su sa vama na istom zadatku, ali će s druge kad-tad neko postaviti pitanje državnim organima gonjenja:

“Kako to novinar, koji na raspolaganju nema vaša prava, ovlašćenja, sredstva i ljudstvo uspeva da dokaže krivično delo, a vi ne”?

Zbog toga njima ne mora biti milo to što vi otkrivate krupne nelegalne stvari i objavljujete to u medijima.

Dakle - ova lista je privremena i koga god da navedete u njoj, odnos izvora prema uspehu priče morate proveriti i u njega uvek sumnjati. Pratite interes i proveravajte ga stalno. U sinopsis unosite sva svoja saznanja i promene.

Ko je zainteresovan za neobjavljivanje priče (u redakciji i van nje)?

U ovoj kategoriji navedite prvo one kojima je najviše stalo da ne uspete, pa zatim ostale, od onih kojima je najviše stalo da se priča ne objavi, pa „naniže“, po intenzitetu animoziteta prema vašem radu.

Mala napomena u zagradama ovog pitanja, međutim, izaziva različite reakcije kod onih koji se prvi put sreću sa sinopsisom.

Ovo pitanje sebi postavljaju i novinari u zemljama u kojima je uticaj politike, biznisa, policije i drugih spoljnih faktora na odluke koje donose medijski profesionalci mnogo manji no u našem regionu, a osim toga je i prokazan kao nešto nemoralno i zabranjeno. Međutim, svi iskusni novinari ovog regiona u stanju su da odmah navedu bar po tri primera intervencije urednika ili drugih kolega protiv dobrog novinarskog otkrića kojima su bili svedoci, a mnogi su i sami iskusili opstrukciju i sabotažu “iznutra”, iz sopstvene redakcije.

Na generaciji našeg programa koja upravo istražuje svoje teme, dve polaznice su, prilikom odabira tema kojima će se baviti pet meseci, bar po jednu odmah odbacile: “Ovo nema šanse da objavim u svojim novinama, urednicu je postavila ista stranka čiji je lokalni čelnik u ovo duboko poslovno umešan”, rekla je jedna. “Ovo je resor mog starijeg i uticajnijeg kolege, on je u veoma ‘prijateljskim’ odnosima sa rukovodstvom tog državnog preduzeća”, rekla je druga.

Lako je, međutim, sa unapred poznatim neprijateljima. Prema tom problemu se odmah možemo postaviti – ili ćemo odbaciti temu, odložiti je za bolja vremena, ili ćemo smisliti kako da neprijatelj ne zna čime se bavimo sve do trenutka kada nam više ne može ugroziti istraživanje.

Mnogo je gore kada se pred samo objavljivanje pojavi neko iz višeg menadžmenta i dovede celu stvar u pitanje, ili vas od početka istraživanja sistematski diskredituje, ometa, smanjuje vam platu, a da vi ni ne znate zašto.

Pronađite protivnika svoje priče u sopstvenim redovima unapred. Bolje je biti paranoičan i u krivu nego naivan i u krivu. Posledice prvog su malo više razmišljanja i raspitivanja, a drugog strahovito neprijatna situacija. Ako vam se, ipak, ovako nešto i desi, bar će vam jedna, nikako nevažna stvar odmah biti jasna: nanjušili ste nešto veliko i na dobrom ste putu da to i dokažete.

Ko vam može postati neprijatelj?

“Neprijatelj” je teška reč. Izdvojena je kao kategorija izvora zato što se posebno mora paziti na one koji vam mogu naneti zlo neke vrste.

Ne treba nikoga, pa ni mlađe kolege, plašiti bez potrebe, ali “nameštena” hapšenja, diskreditacije svih vrsta, prebijanja novinara, čak i njihova ubistva, na žalost su deo istorije novinarstva, gotovo svuda gde ono istinski radi svoj posao.

Ignorisati tu činjenicu bilo bi veoma glupo i naivno, baš kao što bi bilo besmisleno obustaviti sva istraživanja koja mogu biti opasna po novinare. Između ta dva ekstrema ostaju oprez i jasna odluka o tome dokle je novinar spreman da ide, šta je granica opasnosti preko koje nije spreman da pređe. Time će se sinopsis takođe baviti, ali kasnije.

Za sada treba da upremo iz sve snage, da se raspitamo, pretražimo sve moguće veze između onih čija nedela istražujemo i ljudi iz redakcije. Na osnovu ovih saznanja već je lakše donositi odluke o istraživanju.

Sve vreme svakog istraživanja moramo biti veoma oprezni. Uređivačka politika našeg programa mogla bi se pojednostavljeno svesti na rečenicu: “Ni jedna priča nije vredna glave, ali je malo priča koje su zaista toliko opasne – tajna je u tome da na vreme prepoznamo onu pogubnu”.

Ko ti može biti saradnik (trebaš li informatora “insajdera” i kako ga pronaći)?

Insajder je strašno privlačna reč, koja podseća na “Sve predsednikove ljude” i njihov legendarni izvor “Duboko grlo”. U realnosti našeg regiona, međutim, insajder je i najkockarskija od svih metoda sticanja ključnih informacija u istraživačkom novinarstvu.

Ako kockanje sa insajderom prođe, “zarada” (uspeh priče) je fantastična. Ali je verovatnoća da ćete priču izgurati do kraja bazirajući je na potvrđenim tvrdnjama insajdera vrlo slična šansama kockara za ruletom. Zašto?

Od sedam istraživanja koja su se na našem programu zasnivala na postojećem insajderu koji je pristao da sarađuje, ni jedna nije završena na taj način. Insajderi, naime, u velikom broju slučajeva odustaju ili bivaju sprečeni da sa vama dovrše posao.

Istraživanje dugo traje. Za to vreme, menja se i odnos insajdera prema sopstvenim postupcima i njihovim posledicama. Uvređeni se hlade, povređeni opraštaju, oštećeni menjaju odnose prema onima koji su ih oštetili, hrabri postaju svesniji mogućih posledica… Odustaju, povlače svoje tvrdnje, ulaze u poslovne odnose sa “negativcima”. Osim toga, dešavaju se stvari koje nemaju nikakve veze sa istraživanjem. Ljudi umiru, odlaze iz zemlje, razboljevaju se.

Naša polaznica je trebalo da radi priču o zloupotrebama službenog položaja uglednih lekara, a glavni joj je izvor bio unutar bolnice kojom su rukovodili. Sve je išlo prilično dobro do trenutka kada su osobu koja joj je bila izvor uhvatili u krivičnom delu koje nema veze sa temom, ali ju je svakako diskreditovalo kao izvor na svaki način.

Iako se slične stvari dešavaju, iznenadna kriminalizacija vašeg insajdera i nije baš tipičan primer.

Uzmimo drugi, mnogo uobičajeniji: naš polaznik je istraživao slučaj povelike, trapave krađe iz budžeta svoje zemlje za koju su korištene fantomske firme. Njegov izvor, bivši policajac, znao je sve o tome i sa posla. Nakon što su ga odatle uklonili “odozgo”, poneo je i kompletnu dokumentaciju koja je predstavljala nesumnjiv dokaz. Tokom istraživanja, međutim, bivši policajac je uspeo da se dogovori sa svojim neprijateljima. Oni su ga postavili na visoku poziciju u policiji i time kupili njegovu ćutnju. Bez njegove dokumentacije istraživanje je stalo, jer polaznik nije bio u stanju da dođe do dokaza drugim kanalima.

Naš region je posebno nezgodan za rad sa insajderima. Izgubiti posao, što insajderu preti veoma često, ovde i u zemlji u kojoj drugih poslova i poslodavaca ima u izobilju - uopšte nije isto. Osim toga, građani ovde ne uživaju zaštitu pravosuđa i policije kakva je potrebna da se neko oseti bezbednim i istupi sa informacijama, zamerajući se moćnicima.

Pronađite insajdera, ako ikako možete, i odmah počnite da od njega crpite sve informacije koje vam može dati, posebno insistirajući na dokazima i dokumentima, ali se nikako ne oslanjajte samo na njega. U tome je trik.

Jer, ako odustane, njegove tvrdnje možda možete drugačije dokazati.

Ako tako ne razmišljate od samog početka, međutim, vrlo je verovatno da ćete posle meseci rada biti vraćeni na sam početak, odnosno na nedokazane informacije. Pa vi vidite da li vam se kreće od nule.

U isto vreme, ako imate insajdera, a paralelno radite na dokazivanju iz drugih izvora, proveravate i potvrđujete svoju priču.

Kako će javnost primiti priču (ko je ciljana publika, hoće li išta učiniti i šta)?

Zainteresovana je, naravno i publika. Postoje priče koje su interesantne svim odraslim osobama, ali nisu sve ni iz daleka takve.

Procenu o potencijalno zainteresovanim korisnicima vaše priče pravite prvo zbog veličine auditorijuma. Ako je taj broj mali, možete preduzeti neke korake da ga povećate. Na primer, ako smatrate da je priča važna, ali da većinu osoba tema ne interesuje, možete iskoristiti posrednu povezanost poznate osobe sa temom, obratiti joj se za komentar i tako privući veću pažnju na svoj rad. Možete staviti akcenat priče na novac i krupnim brojevima privući čitaoce ili gledaoce. Možda ćete priču napisati kao narativnu, ili uključiti u nju narativne elemente.

Ako ne smislite kako da privučete veći broj čitalaca vašoj priči, neće biti atraktivna ni uredniku, koji možda ne zna kako da vam u širenju ciljne grupe pomogne, a i nije mu do toga, pa je bolje da se time pozabavite.

Nije svejedno ni koja je publika u pitanju. Ako pišete, na primer, o pirateriji u oblasti intelektualne svojine, verovatno ćete privući one koje to najviše interesuje, a to su tehnološki obrazovane, pre svega mlade osobe koje slušaju muziku, bave se kompjuterima i gledaju filmove. Kako to i nije populacija koja intenzivno prati informativne programe i čita tu vrstu štampe, moraćete da izvodite razne trikove da ih privučete svojoj priči. Na primer, pitaćete njihovog muzičkog idola šta bi kupio za sav novac koji je izgubio zbog piraterije. Isto to pitaćete i muzičkog idola njihovih roditelja, jer želite da i oni pročitaju priču.

Razočarane populacije, politički i društveno neorganizovane i loše predstavljene kroz politički sistem, retko spontano reaguju na vesti i novinarska otkrića. To uopšte, međutim, ne važi za političke i nevladine organizacije, koje su, opet, spremne da povedu svoje pristalice u proteste, kampanje i druge vidove iskazivanja svog stava.

Ako su te organizacije direktno interesno povezane sa temom vaše priče, i tako ćete tokom istraživanja potražiti njihove predstavnike za sagovornike. Iskoristite tu priliku da ih pitate šta će oni preduzeti, pa budite i nakon objavljivanja priče korak ispred konkurencije tako što ćete se pripremiti na ono što znate da sledi.

Ako neko organizuje kampanju protiv piraterije, vi ćete unapred o tome razgovarati sa određenim sagovornicima, napraviti par intervjua sa uličnim prodavcima piratisanih diskova ili uraditi nešto treće, za šta vaše kolege, vezane za konferenciju za štampu i zbivanja u kampanji, neće imati ni vremena ni mesta na svom mediju.

Naravno, ako ono što ste otkrili, dokazali i objavili izazove masovne demonstracije, to uopšte nije loše, ali za to se ne priprema jedan novinar, već čitava redakcija.

(U sledećem nastavku:

-Organizovanje i analiziranje informacija

- Kako predstaviti priču?

- Koliko je potrebno vremena i novca?)