Već u fazi planiranja istraživačkog projekta biramo i najbolji način da priču predstavimo čitaocu. Odgovaramo na pitanje ’šta čitaoci treba da saznaju’, mislimo o stilu pisanja i formi, i kako da čitaocima predstavimo proces istrage, dokumente, ljudsku stranu priče, te temeljni stav uređivačke politike.

Segment do kojeg smo došli u formularu za izradu sinopsisa nosi naslov:

KAKO PREDSTAVITI PRIČU?

Krećemo od same suštine problema:

Šta čitaoci treba da znaju i na koji način da to saznaju?

Ugao koji ćete u prezentaciji odabrati za pristup vašoj temi, stil kojim ćete je napisati i njena tekstualna forma trebalo bi da odgovaraju činjenicama koje ste otkrili.

Ako ste, na primer, otkrili da je neko radi uštede zapustio sistem kontrole eksplozivnih gasova u rudniku, što je izazvalo pogibije, nećete propustiti priliku da deo priče prikažete kroz užas porodica nastradalih i rudara koji su preživeli nesreću.

To znači da ćete mudro postupiti ako u priči budete imali najmanje dve “linije pripovedanja” - jednu koja prati sudbine rudara i rudarskih porodica, i drugu koja će se baviti predstavljanjem vaših otkrića i dokaza. Tako ćete kompletno, jasno i na zanimljiv način informisati korisnike vašeg medija o svemu što o tome treba da saznaju. No, ovakva tema sama po sebi obiluje zanimljivim materijalom koji samo treba razumeti i iskoristiti u prezentaciji.

Ako, međutim, imate suvoparnu gomilu dokumenata (što se često događa u istraživačkom novinarstvu) kroz čiju složenu logiku treba da provedete čitaoce kojima se radije čita o fudbalu i modi, jasno je da morate da pronađete načine da priču učinite interesantnijom. Tada pitanje: “…na koji način da to saznaju” dobija stostruko na značaju.

Bilo bi grozno da važne činjenice koje otkrivate čitaocima “nestanu” u moru komplikovanih, nerazumljivih brojki i podataka, da ih niko ne pročita. Nađite poređenja bliska čitaocima, pravite grafikone, ilustracije, tražite dobre motive za fotografije, zapitajte se ima li neka poznata osoba veze sa pričom ili relevantno mišljenje… Dovijajte se.

Dakle, razmislite malo i odgovorite u jasnoj, prostoproširenoj rečenici na pitanje: “Šta čitaoci treba da saznaju”. To nije uvek lako, ali vredi – jer tek sa tom rečenicom možete da počnete da razmišljate o najboljem načinu na koji bi vaši čitaoci, gledaoci ili slušaoci uopšte pročitali, a zatim i razumeli i upamtili informacije kojima raspolažete.

I upamtite – ključna reč ovde je čitaoci. Dakle, šta je važno za njih, njihove živote, njihova saznanja o društvu u kojem žive? Vratite se na početak sinopsisa – šta ste hteli da kažete? Možda vam je prvobitni cilj izmakao, ali vas je istraživanje odvelo do drugog važnog otkrića koje čitaoci moraju znati.

Naš polaznik je u istraživanju o muzičkoj, softverskoj i filmskoj pirateriji u svom gradu došao do faze pisanja teksta, ali se zapleo. Izmučeno i siromašno stanovništvo je volelo piratske diskove jer je to bio jedini način da dođu do muzike, filma i kompjuterskih programa, dakle i do kontakta sa savremenom kulturom i računarskom pismenošću. Ali, to je nelegalno, zar ne? Kako da se polaznik postavi prema ovom problemu u svom tekstu?

Sugerisali smo mu da, umesto o tome šta čitaoci vole, razmisli o tome šta je u životima čitaoca najvažnije. Predložili smo mu da, u tu svrhu, izračuna koliko novca država gubi na pirateriji, pa da to uporedi sa nečim važnijim od muzike i filma.

Ispostavilo se da od novca koji se samo u njegovom gradu gubi na pirateriji za godinu dana može da se izgradi, opremi i popuni osobljem najsavremenija škola. Obratio se softverskoj kompaniji koja mu je dostavila procenu da bi se za samo par godina, od novca koji država gubi na piratskom softveru, gotovo sve škole u gradu mogle opremiti kabinetima za informatiku, i to sa legalnim softverima. Tako je dobio novi ugao, bitniji i suštinski objektivniji.

Kako jasno predstaviti čitaocima proces istrage, dokumente, ljudsku stranu priče, temeljni stav uređivačke politike?

Predstavljanje procesa istrage je važno pre svega zato što proces mora da bude etičan i kako niko ne bi mogao da vaša otkrića dovede u pitanje zato što ste, na primer, ključne dokaze dobili tako što ste nečim ucenjivali izvor.

Kada ljudima opišete glavne tokove istrage, kada im kažete odakle vam informacije i dokazi i na koji ste ih način stekli, predupredićete pokušaje relativizacije otkrića ili skretanja pažnje na vašu (ne)moralnost i (ne)etičnost.

U isto vreme, proces istrage je ponekad uzbudljiv, smešan, tužan, frustrirajući... Sve su to legitimni elementi za priču i veoma korisni ako je priču potrebno učiniti dinamičnijom, ili čitaoce lično zainteresovanijim.

U priči o „avarskom pojasu“, urađenoj na našem obrazovnom programu, arheološkom nalazu čija se vrednost meri milionima eura, bilo je izvanredno teško dokazati prave odnose između glavnih aktera veoma sumnjive policijske akcije otkrivanja „divljih kopača“ i potencijalnih kupaca samog pojasa.

Ipak, u razgovoru sa ljudima koji su pojas i iskopali više je toga govorio tok razgovora nego izrečene činjenice. Dva uplašena sirotana, koje su svi ostali u priči zloupotrebili, jasno su sugerisala da su žrtve krupnijih i složenijih događaja u pozadini onoga što je javnost saznala iz medija.

Odlučili smo se da ključne razgovore prenosimo kao dijaloge u drami. Tako smo čitaoce održali u dugoj i složenoj priči dinamikom i atmosferom razgovora sa ljudima koji su stradali zbog svoje naivnosti i lakomosti, koji i dalje moraju da „paze šta pričaju“. Ali smo uspeli i da im sugerišemo prave uloge raznih igrača u ovom čudnom slučaju.

Da smo samo napisali: „Dva brata, ’divlji kopači’ arheoloških nalaza, ne žele da odgovore na ključna pitanja, ali sugerišu da su žrtve policije i zainteresovanih kupaca ilegalno iskopanog pojasa“, efekat bi bio daleko manji i banalan. Dijalog je, međutim, sugerisao isto saznanje na dramatičan način, uneo atmosferu napetosti (čime je sugerisan značaj otkrića i opasnost u kojoj su se njih dvojica našli) i učinio čitavu priču mnogo dinamičnijom.

Dokumente možemo predstaviti u celosti, kao faksimile, ili ih samo prepričati u osnovnim crtama uveravajući čitaoca da ih posedujemo, i to je vrlo logična odluka. Nećete ljude gnjaviti nepotrebnom gomilom detalja bez preke potrebe – treba izneti suštinu sadržine dokumenta u ispravnom kontekstu i pisati dalje.

Međutim, u slučajevima kada je dokument sam po sebi priča, kada je on centralno otkriće, ići ćete u detalje, predstaviti ga kao trofejni nalaz svog istraživanja i insistirati na njegovoj važnosti i autentičnosti.

Sprovešćete i čitaocima predstaviti temeljnu proveru te autentičnosti – pokazaćete ga drugim kompetentnim izvorima i pitati i za njihovu procenu vernosti i porekla dokumenta, nastojaćete da iz svih raspoloživih izvora saznate proceduru po kojoj takvi dokumenti nastaju, pokušaćete da nađete i druge dokumente koji iz postojećeg slede ili mu prethode u toj proceduri.

Svemu ovome posvetićete više prostora nego što biste inače. Na taj način ćete skrenuti korisnicima punu pažnju na sadržinu dokumenta i preduprediti pokušaje onih o kojima dokument svedoči loše da ospore vaše otkriće.

Kada se bave temama koje dele javnost, redakcije su u osetljivom položaju jer rade za čitaoce koji i jesu ta javnost pa im nije u direktnom interesu da iznose važne stavove sa kojima se mnogi korisnici neće složiti. Dobar primer je upravo već pomenuta priča o muzičkoj, filmskoj i softverskoj pirateriji, u kojoj je bilo sasvim jasno da će neki čitaoci smatrati da je piraterija suštinski pozitivna pojava, a drugi upravo suprotno.

Redakcije će ponekad smatrati da je neophodno da objasne zašto su odlučile da iznerviraju ili ozlovolje neke svoje čitaoce. Medij, dakle, iznosi „temeljni stav uređivačke politike“.

S druge strane, u malim ekonomskim sistemima država našeg regiona veoma je „opipljiv“ uticaj moćnih ljudi čiji bi interesi mogli biti ugroženi istraživačkom pričom.. Redakcije se često nalaze između dva snažna interesa – da informišu javnost i da sačuvaju ekonomske pozicije na tržištu reklama.

U takvim situacijama uredništvo može odlučiti da u posebnom tekstu jasno predstavi ugao iz kojeg redakcija posmatra problem i iznese neke svoje stavove, kako bi, na primer, otklonilo sa sebe sumnju da radi za konkurenciju onih interesnih grupa koje su bile tema istraživanja. Tim postupkom redakcija može i da dovede potencijalnog klijenta u situaciju da, ako odluči da povuče reklame iz tog medija, predstavi sebe kao nekoga ko ugrožava slobodu medija zbog svojih poslovnih interesa.

Redakcija, na kraju krajeva, može smatrati i da će jedan takav prateći element potpunije informisati korisnike medija o temi ili prosto doprineti interesovanju publike za priču.

(U sledećem nastavku:- Šta predstaviti posebnim odeljcima, fotografijama, grafikonima ili anketama? - Hoćete li slučaj predstaviti u jednoj ili više priča?- Može li slučaj biti pokretač pozitivne kampanje?- Može li slučaj biti predstavljen dodatnim elemetnima: poseban logo, reklamna najava, uvodnik?)