Trauma i izveštavanje o ekstremnoj ljudskoj nesreći suštinski su deo novinarstva. Ovakvo izveštavanje može biti važno i doneti nam osećaj dobrobiti – ali može i negativno da utiče na nas kao pojedince. Kao i druge organizacije kojima je zadatak da odgovaraju na traumatične događaje, i medijske kuće treba da im pristupe s jednakom ozbiljnošću i da adekvatno pripreme osoblje i daju mu podršku.

 

Najbolji način da se izlazi na kraj s traumom je dobar timski rad uz međusobnu podršku članova tima i dobro vođstvo – unutar šire kulture koja priznaje ulogu koju trauma ima u novinarskom poslu.

 

Ovi saveti se nude kao predlozi čija je svrha da pomognu zdravlju novinara a time i proizvedu bolje novinarstvo. Pre izlaganja potencijalno traumatičnom materijalu, važno je osoblju ukratko dati sve bitne informacije, a zatim ih podržavati i tokom događaja i posle njega. To važi i za velike (npr. prirodne katastrofe, ratno izveštavanje) i ‘male’ incidente (saobraćajne nesreće, izveštavanje sa sudova ili o kriminalu).

 

Pre zadatka -

 

Brifinzi namenjeni povećanju svesnosti o traumi trebalo bi da budu suštinski deo standardne obuke i upravljanja ljudima. Svesnost o fizičkim i psihološkim rizicima izlaganja traumi i način na koji će se vaša medijska kuća nositi s njom ljudima će dati samopouzdanje u obavljanju ‘teških’ zadataka – što na kraju daje bolje priče.

Sedite sa pojedincem ili timom i razgovarajte o mogućim emocionalnim rizicima koje zadatak podrazumeva, kao i o logistici i svrsi samog zadatka.

Podsetite osoblje na to da je emocionalna patnja kao posledica izloženosti traumi normalna ljudska reakcija a ne slabost. Ona čak može dati poseban kvalitet njihovom izveštavanju. Znaci emocionalne patnje ne treba da budu odlučujući faktor za sledeći zadatak.

Odajte ljudima priznanje i pokažite im da cenite to što rade i pre nego što odu na zadatak. Osećaj da su cenjeni drži ljude u emocionalnoj ravnoteži i pomaže im da budu investirani u teške zadatke.

Organizujte razmenu informacija između redakcije i novinara pre odlaska na teren radi podrške kao i prikupljanja informacija.

Objasnite da su na dužim zadacima telefonski razgovori s porodicom važni – a nisu luksuz.

Postarajte se da je za potrebe onih koji odlaze na zadatak lista ličnih brojeva za kontakte u hitnim slučajevima ažurirana.

Imajte na umu da svi oni koji su uključeni u proizvodnju vesti mogu biti izloženi traumi – ne samo oni na prvim linijama. Urednici fotografije, montažeri, snimatelji zvuka itd. će takođe biti izloženi potencijalno traumatičnom materijalu.

 

Na zadatku -

 

Održavajte stalnu vezu – uključujući i kratak poziv da kažete samo ‘dan, kako ide’?

Dajte im reči ohrabrenja i oprezno s kritikama – ljudi su osetljiviji kada su izloženi traumi.

Podsetite ih na važnost brige o sebi. Zdrava prehrana, vežbanje i san su od ključne važnosti i omogućavaju bolje obavljanje novinarskog posla. Previše ‘samo-pomoći’ alkoholom ima suprotan efekat.

Ohrabrite ljude da ne kriju ako su u emocionalnoj patnji. Takve reakcije nisu nenormalne, one su ljudske, i nije niti znak slabosti niti je neprofesionalno, a ni opasno po karijeru priznati ih.

Imajte pod kontrolom komunikaciju ljudi iz vaše organizacije sa onima na terenu – telefonski poziv u lošem trenutku može da pogorša nivoe stresa (pogotovo ako se radi o finansijama!)

Razmislite o rotaciji ili povlačenju osobe pod velikim stresom, ali ne zaboravite da razgovarate s njom o razlozima za tu odluku, i to činite pažljivo.

Nakon dužih zadataka razmislite o tome da ljudima date dan ili dva za ‘dekompresiju’ – prelazni period za prilagođavanje posle izlaganja traumi. Postarajte se da porodice znaju o čemu se radi.

Održite vezu redakcije sa partnerima ili porodicama.

Istraživanja ukazuju na to da automobilske nesreće, izveštavanje za suda i izveštavanje o ‘manje’ traumatičnim događajima može da ima jednak uticaj kao i izveštavanje o onim vrlo traumatičnim. Imajte u vidu svakodnevne porodične tragedije.

 

Posle zadatka –

 

Od ključne je važnosti da menadžeri uspostave kontakt sa svakim članom osoblja koji je prošao kroz bolno iskustvo. To je ionako posao dobrog menadžera, ali je posebno važno nakon traumatičnih događaja.

Pošaljite nekoga da dočeka i pozdravi one koji se vraćaju sa zadatka u inostranstvu ili sa dužeg odsustva

Odajte prizanje ljudima zahvalama, ručkom, pićem, javnim priznanjem, e-mailom - jedno hvala ima veliku moć u stvaranju osećaja dobrobiti i boljih postignuća.

Razgovarajte detaljno i opušteno sa onima koji su se vratili sa zadataka gde su izveštavali o traumatičnim događajima – razgovarajte o tome kako je bilo – i logistički i emocionalno. Nemojte se plašiti da pričate o osećanjima – ona su normalna.

Ohrabrite osoblje da zadrži podršku porodice, prijatelja i društvenih mreža.

Podsetite ih na to da je svaki osećaj potresenosti tipičan ljudski odgovor na izloženost traumatičnom događaju – objasnite im da se većina oseća mnogo bolje za 3-4 sedmice. Neke uobičajene reakcije su:

 Nesanica

 Uznemirujući snovi

 Nametljive slike ili misli o događaju

 Izbegavanje podsećanja na traumu ili osećaj obamrlosti

 Osećaj da će se nešto loše desiti

 Osoba je nervozna i lako se prepadne

 Bes

 Teško koncentrisanje

 Hiperaktivnost

 Fizičke reakcije kao što su znojenje, ubrzan srčani ritam, vrtoglavica, mučnina pri podsećanju na traumatični događaj

Ponudite ljudima profesionalnu pomoć ako izgleda da ne mogu da se nose sa traumom ili mislite da niste u stanju da im pomognete.

VAŽNO JE proveriti kako su za 3-4 sedmice da biste videli da li se neki od simptoma i dalje javljaju. Ako da, uputite ih specijalisti za traumu. U međuvremenu ih diskretno pratite i čekajte. Svako ponašanje koje nije svojstveno članu vašeg osoblja pokazatelj je da nešto nije u redu.

Zapamtite da ste i vi deo efekta ‘kružnog širenja traume’. Pratite sopstvene emocije i nemojte biti iznenađeni ako i sami osetite neke od gore navedenih ili drugih simptoma koji izgledaju neobični. Svakako primenite mere samo-pomoći, ali i razgovarajte s nekim.

 

Za više informacija kontaktirajte Dart Centre Australasia – Melbourne, 0419 131 947

 

NetNovinar.org se zahvaljuje Dart centru za novinarstvo i traumu (Dart Center for Journalism and Trauma) na dozvoli da prevede ovaj tekst koji je u originalu objavljen na engleskom jeziku.