Hakerski napadi, kampanje blaćenja, progoni i tišina institucija kao svakodnevica lokalnih redakcija u Srbiji koje odbijaju služiti vlastima

foto: Pixabay / Ilustracija

Krenimo od krajnjeg jugoistoka Srbije. Far je dvojezični bugarsko-srpski portal koji vode novinari koji čvrsto, i još uvek, uprkos svemu, veruju u novinarski kodeks, izveštavanje u interesu građana i važnost lokalnog informisanja. Registrovan je u Dimitrovgradu, opštini koja, prema popisu iz 2022. godine, ima više od 5.000 stanovnika, od kojih bezmalo polovinu čine građani bugarske nacionalnosti. Ipak, stvarno stanje je, sasvim sigurno, drugačije.

Ljudi odlaze trbuhom za kruhom, a mladi na studije – u obližnju Sofiju, i uglavnom se ne vraćaju. Bugarski pasoš im omogućava da posao potraže i širom Evrope. Drugi, pak, odoše u pečalbu u Pirot, Niš ili dalje na sever Srbije. Većina se, zahvaljujući zastarelom načinu popisivanja i katastrofalnom stanju biračkih spiskova, i dalje nalazi među popisanima i redovno dobija pozive za glasanje. Nije Dimitrovgrad jedino (pogranično i višenacionalno) mesto u Srbiji koje doživljava dramatičnu depopulaciju. Naprotiv, ima i gorih primera.

Nećemo sada ulaziti u brojne probleme koje decenijama prati javno informisanje na bugarskom jeziku u Srbiji, reći ćemo samo da je Far jedini medij koji emituje sadržaje (i) na bugarskom jeziku, a koji ima ozbiljnu uređivačku politiku i profesionalno-kritički otklon prema vlastima. Nevladina organizacija koja izdaje portal objavljuje i izuzetan dečji časopis, proizvodi dokumentarne filmove o lokalnim temama i organizuje javne skupove i debate. Zbog toga bi se moglo očekivati da lokalne i državne institucije prepoznaju njen značaj – ne samo kao medijskog, već i kao društvenog i kulturnog dobra, svojevrsne oaze u pustinji. Međutim, stvarnost je drugačija.

Pritisci na Far rastu iz godine u godinu, a pogotovo otkako su počeli studentsko-građanski protesti u Srbiji, koje ovaj medij, za razliku od drugih na lokalu – ne ignoriše.

Mediji koji izveštavaju na manjinskim jezicima suočavaju se sa, rekli bismo, hroničnim problemima. Njihova tzv. održivost je upitna zbog malog, sve manjeg broja građana kojima se obraćaju, pa je jedini način da opstanu – podrška iz javnih fondova. No, na to možete zaboraviti ako niste propagandni komplet vlasti. Tome treba dodati i problem sa kadrovima: kako rekosmo, mladi ljudi beže iz ovih mesta, pogotovo oni koji bi se bavili novinarstvom. Tu, međutim, tek počinju muke za ovaj portal.

U turbulentnim političkim okolnostima meta je kontinuiranih pretnji i uvreda. U porukama koje dobijaju na društvenim mrežama optužuju ih da su izdajnici, neprijatelji društva, a neke uvrede imaju i izrazito šovinistički sadržaj, što je pomalo neobično s obzirom da su ljudi koji vladaju ovim krajem ogromnom većinom članovi Srpske napredne stranke (SNS) bugarske nacionalnosti. U nekoliko navrata portal je bio i na meti hakerskih napada.

I to nije sve.

Pre dve godine je urednika Fara zaustavila saobraćajna policija i iz nepoznatih razloga oduzela mu mobilni telefon dok je davao iskaz u policiji. Slaviša Milanov kaže da je razgovor bio čudan, kao čampras-divan o ovome i onome. I dok je on divanio sa inspektorom, nepoznati razlozi su postali poznati: ispostavilo se da su mu u međuvremenu sa telefona skinuti podaci i instaliran je špijunski softver, što su kasnije potvrdile ekspertske organizacije. Milanov je podneo prijavu, ali postupak je zaostao u nekoj ladici. Neko vreme zatim novinar Fara Sergej Ivanov dobija ozbiljne, neposredne pretnje od lokalnog biznismena koji stoji iza projekta eksploatacije lignita na teritoriji opštine. Novinar je razotkrio nezakonitosti i sporne aktivnosti u realizaciji projekta, a onda ga je „gazda“ nazvao i poručio da će mu se „nešto desiti“. I ovaj slučaj je prijavljen policiji i tužilaštvu, ali do danas ni u ovom slučaju nije bilo njihove reakcije.

Ustaše u srcu Šumadije

Idemo sada severozapadno, u Šabac. Urednica portala Podrinske Isidora Kovačević godinama je na meti lokalne vlasti i onih koji sa njom deluju u sadejstvu – osoba sa druge strane zakona. Progon je sistematski i kontinuiran, s vremena na vreme se pojačava.

Zašto je Isidora na meti? Jednostavno, zato što piše o aferama lokalne vlasti i izveštava sa građanskih protesta, ne samo ovih potonjih. Izađe iz kuće, odmah joj se „nakače“ mladi ljudi u crnom i dobacuju joj ponešto. Dežuraju ispred njene kuće, praktično. Grad je jednog jutra osvanuo izlepljen poternicama sa njenim likom. Nakon prijave koju je podnela, otkriveno je i ko ih je lepio. No, posle četiri godine sudskog procesa, počinilac je pravnosnažno oslobođen. Pretnje i uvrede koje dobija Isidora imali su i imaju izrazite seksističke i mizogine elemente. Recimo, na društvenim mrežama se emituju njene fotografije u kupaćem kostimu, sa porukom da je treba „proterati“.  Na kraju, ona je praktično i proterana iz rodnog Šapca: odlučila je da se odseli i da ne živi više u svakodnevnom strahu. Posebno je zastrašujuće što nije dobila niti jednu reč solidarnosti od kolega koji rade u medijima bliskim vlastima.

Ako niste znali, „ustaše“ žive i u centru Šumadije. I ne samo Šumadije, nego u celoj Srbiji. Ako ste novinar, da biste bili proglašeni poklonikom Ante Pavelića i Nezavisne države Hrvatske (NDH) dovoljno je samo da izveštavate u skladu sa pravilima profesije – i izveštavate sa studentskih protesta, recimo. Brojne uvrede pristižu sa pravih ili lažnih profila na društvenim mrežama, a nema sumnje da je u pitanju široko organizovana akcija. Portalu Glas Šumadije jedno privatno preduzeće, involvirano u aferu gradske vlasti, odbilo da odgovori pitanja jer, kako su rekli, „ne odgovaraju na pitanja medijima koji imaju izrazito antisrpski tj. ustaški narativ“. Mladog novinara Glasa Šumadije napali su pristalice vladajuće partije, nakon čega je odlučio da napusti novinarstvo. Portal je u februaru – ne samo on – bio meta ozbiljnog hakerskog DDoS napada i nije funkcionisao čak 15 dana.

Desetak godina su nezavisni mediji meta sajber-napada i niko više ne sumnja u to da su oni deo sistemskih pritisaka na medijske slobode. Lokalni mediji su posebno osetljivi jer imaju smanjene kapacitete da se odupru ovim napadima.

Targetiranje, politički i ekonomski pritisci, napadi

Hajdemo malo i do Vojvodine – u Bečej, u kojem decenijama postoji dvojezični Bečejski mozaik. Donedavno je ovaj medij imao i štampano izdanje, ali je zbog nedostatka sredstava preživeo samo portal. Urednicu Mozaika Kristinu Demeter Filipčev pripadnici vladajuće stranke gurali su, vređali i pretili joj dok je izveštavala sa protesta „Zastani Srbijo“, u novembru 2024. godine. Nakon što je snimak napada emitovan i nakon što su reagovala udruženja, usledila je kanonada uvreda i pretnji na društvenim mrežama. Novinari su nazivani „Đilasovim plaćenicima“, „ološem“, „izdajnicima“, „ustašama“, a Kristina je postala „mađarska“ i „slovačka kurva“. Predsednik opštine Bečej na sednicama hladno targetira i diskredituje novinare ovog medija.

Stvari, međutim, vremenom dobijaju neverovatne razmere. Kristina ima dete sa invaliditetom kojem nije obezbeđeno ortopedsko pomagalo na koje ima zakonsko pravo. Kada je zatražila objašnjenje od opštinara zbog čega nije dobilo pomagalo, iako je to ranije bila uobičajena praksa, dobila je odgovor da je o tome trebalo da razmišlja ranije.

Pritisci se manifestuju i novčano. „Ni zrna žita okupatorima“, izgleda da je slogan vladajuće stranke u Srbiji. Ove godine, ovaj medij nije dobio niti dinara na lokalnom konkursu za sufinansiranje medijskih sadržaja, a više se, za kaznu, ni opština ni javna preduzeća ne oglašavaju u njemu. Istovremeno, Bečej izdvaja ogromna sredstva za medije bliske vlasti – i one lokalne, i one nacionalne.

Bački Petrovac je mala vojvođanska opština sa većinskim slovačkim stanovništvom. Tokom studentskih protesta u njemu su zabeleženi brojni incidenti. U obližnjem Kulpinu nalazi se redakcija dvojezičnog portala Storyteller, koji izveštava o protestima i koji se na moderan način, i kritički, bavi lokalnim temama. Portal je odavno odlučio da ne troši džaba energiju i konkuriše za javna sredstva – nalazi se na državnoj i lokalnoj crnoj listi. „Ni zrna žita...“, kako već primetismo. A nalazi se i na crnoj listi ruske obaveštajne službe koja je u septembru prošle godine objavila spisak medija koji treba da „dovrše srpski Majdan“, ma šta to značilo. (Na tom spisku se nalazi i portal Far sa početka teksta.)

Krajem aprila ove godine, funkcioneri petrovačke opštine i članovi vladajuće partije, tokom radnog vremena, okupili su se ispred redakcije Storytellera i razvili plakat na kojem je pisalo „Srbija pobeđuje“ – i to neposredno uoči održavanja panel diskusije u prostorijama redakcije, a koja je bila posvećena društvenim podelama i ulozi medija u stvaranju uslova za javni dijalog. Okupljanje je pratila glasna novokomponovana muzika koja je ometala diskusiju.

Urednica Vladimira Dorčova Valtner kaže da je okupljanje ispred redakcije imalo simboličku dimenziju – kao javno označavanje medija i njegove fizičke lokacije, uz poruku da je reč o redakciji sa kojom nije poželjno sarađivati ili biti povezan. Interesantno je da su do ovog događaja lokalne vlasti potpuno ignorisali ovaj medij: nisu im odgovarali na pitanja, niti im slali javne informacije i pozive na događaje. Ignorisanje je posle ovog „performansa“ nastavljeno.

Položaj lokalnih medija sve teži

Primeri koji smo naveli u ovoj maloj šetnji po Srbiji svakako nisu izuzeci već samo indikativni primeri kakav je položaj lokalnih medija koji izveštavaju profesionalno. Gde god bi drugde krenuli, tamo gde nije medijska pustinja, naišli bi na slične primere.

Snežana Milošević iz asocijacije „Lokal pres“ smatra da je položaj lokalnih medija u Srbiji iz godine u godinu sve teži i teži, kao i da to važi za sve delove zemlje. Kaže da se u pojedinim sredinama testira određena vrsta pritiska, a onda se primenjuje i u drugim mestima. Istovremeno se retorika predsednika i drugih visokih državnih funkcionera, odnosno njihov neprihvatljiv odnos prema medijima, preslikava na lokalni nivo. Konstatuje snažan porast govora mržnje na lokalu, naročito u kontekstu studentsko-građanskog bunta i kaže da svi ovi mehanizmi imaju krajnji cilj – razaranje jedinstva malih zajednica.

„Lokal pres“ od 2017. godine istražuje pritiske sa kojima se suočava lokalno informisanje. Rezultati ovogodišnjeg istraživanja su više nego zabrinjavajući. Medijske slobode u prethodne dve godine, koje su bile vremenski okvir istraživanja, ocenjene su prosečnom ocenom 2,1 (na skali od 1 do 10), što je značajan pad u odnosu na prethodno istraživanje (3,3) i najniža ocena medijskih sloboda od 2017. godine. Svi anketirani lokalni mediji su bili izloženi nekoj vrsti pritisaka, a neki su bili meta gotovo svih oblika ugrožavanja medijskih sloboda i prava.

Istraživači zaključuju da se pritisci ne mogu opisivati kao pojedinačni, prikriveni ili „sofisticirani“, već kao sistematski, otvoreni i sve intenzivniji pokušaji zastrašivanja i gušenja kritičkog izveštavanja. Mnogi učesnici istraživanja ocenili su da „situacija nikada nije bila gora“, a eskalaciju pritisaka povezuju sa izveštavanjem o studentsko-građanskim protestima. Mediji koji su izveštavali sa protesta bili su izloženi fizičkim i verbalnim napadima, raznim oblicima zastrašivanja, javnom targetiranju i sajber-napadima, SLAPP tužbama, a većina njih je ostala bez javnih sredstava, čak i onih simboličkih.

Glavni izvori pritisaka i dalje su predstavnici izvršne vlasti i vladajućih političkih partija, ali se među akterima sve češće pojavljuju nepoznata lica i mediji bliski vlastima, koji na lokalnom nivou deluju kao replike nacionalnih tabloida i vode kampanje protiv kritičkih redakcija, navodi se u ovom istraživanju koje bi trebalo uskoro da bude objavljeno, a u koji smo imali uvid.

Interesantno je i da u proteklom periodu nacionalni tabloidi i organizacije bliske vlasti kupuju postojeće ili osnivaju nove lokalne medije. Ne samo što profesionalni lokalni mediji dobijaju nelojalnu konkurenciju, koja ima neposredan pristup državnim fondovima, već postaju meta zastrašujućih napada i prozivki od novoosnovanih glasila. Tabloidizacija se seli u svako selo.

Rezultati ovog istraživanja je u skladu sa brojnim drugim analizama, domaćim i inostranim komparativnim, medijske situacije u Srbiji. Prema ovogodišnjem izveštaju Reportera bez granica, recimo, Srbija je pala za šest mesta (sa 98. na 104. mesto od ukupno posmatranih 180 država). Iako se situacija u celom regionu pogoršava, Srbija je prema ovom istraživanju i dalje najgore rangirana, a medijska situacija u njoj se opisuje kao „teška“. Posebno je interesantan indikator koji se odnosi na politički kontekst, odnosno koji meri odnos političkih elita prema medijima i novinarima. Prema ovom indikatoru, Srbija se nalazi čak na 151. mestu. Ispred nje se nalaze brojne zemlje Afrike i Azije.

___