Analiza medijskog izveštavanja o suđenjima za ratne zločine koja su se odvijala Srbiji u periodu 2003 – 2013. pokazuje da mediji u Srbiji nedovoljno koriste mogućnost da kroz objektivno i nepristrasno izveštavanje o suđenjima za ratne zločine doprinesu pokretanju šire društvene debate o prošlosti, navodi beogradski Fond za humanitarno pravo koji je objavio ovo istraživanje pod nazivom „Medijski diskursi o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, 2003 – 2013“ autorke dr Katarine Ristić sa Univerziteta Lajpcig. Istraživanje je objavljeno 2014. godine, kada je navršena puna decenija procesuiranja ratnih zločina pred specijalizovanim institucijama. 

 

Fond za humanitarno pravo dalje navodi da je istraživanje pokazalo upadljivu razliku u izveštavanju o suđenjima za ratne zločine koje su počinile srpske snage i suđenjima pripadnicima drugih naroda. Dok su u prvom slučaju mediji uzdržani i oprezni, a izveštaji sa suđenja šturi i kratki, u drugom slučaju mediji pokazuju veće interesovanje i za žrtve i za politički kontekst i podršku procesuiranju zločina. 

 

Ovaj izveštaj tretira medijski diskurs prikazom načina na koji o domaćim suđenjima za ratne zločine izveštavaju mediji u slučaju “Ovčara”, “Škorpioni”, “Suva Reka”, “Tuzlanska kolona”, “Trgovina organima”, kao i u slučaju “dosije Diković”. Kombinovane su kvantitativna analiza sadržaja i kvalitativna analiza diskursa. 

 

Izveštaj analizira medijske tekstove u tri ključna segmenta: 1. način na koji su predstavljeni optuženi i zločin; 2. izveštavanje tokom suđenja, tj. praćenje svedočenja, predstavljanje žrtava; 3. izveštavanje o samoj presudi. 

 

Analizirani su tekstovi objavljeni u pet dnevnih novina (Blic, Večernje novosti, Politika, Kurir, Danas), kao i dva nedeljnika (Vreme i NIN) u periodu 2003. – 2013. U nekim slučajevima za analizu su korišćeni i tekstovi objavljeni na web portalima E-novine, Radio Slobodna Evropa i Peščanik. Istovremeno, analizirane su i emisije elektronskih medija emitovane na televizijama RTS i B92. 

 

Drugo istraživanje, iste autorke, pod nazivom „Politički diskursi o domaćim suđenjima za ratne zločine u Srbiji, 2003 – 2013“, odnosi se na javni diskurs predstavnika javnih institucija kada je reč o suđenjima za ratne zločine. 

 

Cilj ova dva istraživanja je bio da se vidi šta je bio eho suđenja za ratne zločine u Srbiji i da li su predmeti koji su procesuirani pred domaćim institucijama uticali na širi društveni proces suočavanja sa prošlošću, rekla je Sandra Orlović, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, na predstavljanju ova dva istraživanja u novembru 2014. u Beogradu. „Postavili smo pitanje kako su mediji i predstavnici institucija komunicirali ono što se dešava u sudnicama u kojima se sudi za ratne zločine prema široj javnosti“, rekla je Orlović. 

 

 

Što se tiče medijskih diskursa o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, autorka istraživanja dr Katarina Ristić je na njegovom predstavljanju govorila o dva slučaja - „Suva Reka“ i „Trgovina organima“ - koji, po njenom mišljenju, odličnu ilustruju razlike koje je istraživanje pokazalo a odnose se na izveštavanje o zločinu čiji su počinioci Srbi i zločinu čije su žrtve Srbi. 

 

Jedna od razlika tiče se broja tekstova objavljenih o ovim slučajevima. O slučaju „Trgovina organima“ objavljeno je oko 200 tekstova godišnje, sa vrhuncem od više od 500 tekstova 2011. godine. To je ukupno skoro isti broj tekstova koliko je objavljeno i o svih pet ostalih slučajeva analiziranih u izveštaju. Međutim, o slučaju „Suva Reka“ ukupno je objavljeno 225 tekstova, koliko i za jednu godinu u slučaju „Trgovina organima“. Ristić je rekla da je iz istraživanja javnog mnjenja jasno da je nedostatak tekstova o slučaju „Suva Reka“ direktno reflektovan u načinu na koji javnost percipira taj zločin - tek 1% ispitanika može da identifikuje slučaj „Suva Reka“ i da ga poveže sa masovnim grobnicama u Batajnici. 

 

Pored broja tekstova koji pokazuju interes medija za slučaj „Trgovina organima“, ovaj interes je vidljiv i u činjenici da mnoštvo novinara istražuje ovaj slučaj, rekla je Ristić. Takođe, na političkom nivou postoji potpuna mobilizacija jer o ovom slučaju u medijima govore predsednik, premijer, ministar pravde, pa i patrijarh u božićnoj poslanici, dok sa druge strane, o slučaju „Suva Reka“ mediji ne prenose ni jednu izjavu političara o tome šta se desilo na suđenju, o presudi, o pravdi, o istini – o ovom slučaju vlada potpuni muk u srpskoj javnosti, objasnila je Ristić. 

 

Ona je napomenula da postoje razlike u izveštavanju pojedinih medija. Tako „Danas“ i „Politika“ imaju novinare koji prate ova suđenja, pa su se u ovim dnevnim listovima nalazile i duže analize, kontekstualizacija slučaja (koja je izuzetno retka u izveštavaju o suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudovima, napomenula je Ristić), a mogle su se „čuti“ i žrtve. 

 

 

Žrtve su u slučaju „Suva Reka“ obično izostavljene, dok naslovi u slučaju „Trgovina organima“ vrlo jasno impliciraju da se čitav slučaj predstavlja kroz perspektivu žrtve – traži se pravda i istina za žrtve, svedoci govore o zločinu, a njihove reči se citiraju kroz ceo tekst. O slučaju „Suva Reka“ mogu da se „čuju“ reči optuženih ili svedoka odbrane koji „nisu čuli“ ili „znali“, „nisu morali da budu upućeni“ - to je „zavera stranih sila“, „manipulacija leševima“ itd. „Tu imamo klasičnu razliku u predstavljanju žrtava i optuženih koja govori o tome na koji način se čitav slučaj predstavlja u javnosti“, rekla je Ristić.  

 

Ristić je napomenula da je način na koji se u medijima govori o samom zločinu ključan za procenu procesa tranzicione pravde u jednom društvu jer on treba da dekonstruiše dehumanizaciju druge strane koja se odvija pre početka konflikta. Dok se za zločin „Suva Reka“ koristi činjenično tačan, sveden jezik, u slučaju „Trgovina organima“ promena jezika je drastična – koriste se razne metafore u vezi, pre svega, sa holokaustom, zatim metafore hrišćanske simbolike, zločin se opisuje do detalja i na taj način se izražava i izaziva empatija sa žrtvama koja je jedan od ključnih načina da se generiše osuda javnosti, rekla je Ristić. 

 

Što se tiče prikazivanja optuženih, najvažnija razlika je u neproširivanju lanca odgovornosti, potcrtala je Ristić. U izveštavanju o „Suvoj Reci“ nema nikakvog širenja odgovornosti - reč je o optuženima kao direktnim počiniocima. Izostaje kompleksni proces utvrđivanja odgovornosti, pre svega pred domaćim sudom, napomenula je Ristić i objasnila da su u izveštavanju o ovom slučaju optuženi nepovezani sa političkim i vojnim strukturama, dokazi koji se protiv njih pronalaze su u medijima predstavljeni kao sporni, a svedoci saradnici su često „konfuzni“, „tajnoviti“, „nesigurni su u svojim svedočenjima“. Međutim, u slučaju „Trgovine organima“ situacija je sasvim drugačija jer je akcenat na snazi dokaza. 

 

 

„Ovo dugogodišnje bavljenje suđenjima za ratne zločine, kako pred domaćim sudovima, tako i pred haškim sudom, dovelo je do osećaja zasićenosti temom i do osećaja da se Srbija sa svojom prošlošću već suočila“, rekla je Ristić i dodala da taj paradoks može da se „čuje“ u medijima u trenutku kada se izručuju poslednja dva haška begunca: i predsednik Tadić i glavni tužilac Vukčević izražavaju zadovoljstvo da je time ovaj deo naše prošlosti zatvoren. „Time što najavljuju kraj suočavanja sa prošlošću, oni izriču ono što je sve vreme podtekst načina na koji se govori o prošlosti, a to je da samo suđenje, utvrđene činjenice i presuda nisu ni od kakvog značaja za javnost u Srbiji“, rekla je Ristić. 

 

„Taj desetogodišnji proces, pre svega poricanja, relativizacije i normalizacije zločina, sada se predstavlja kao već odigrana katarza, kao nešto kroz šta smo „mi“ već prošli i jedino nedostaje da se sada nama drugi izvine za zločine koje su oni počinili nad Srbima“, objasnila je autorka istraživanja i zaključila da se time „ova iluzija o već odigranom suočavanju sa prošlošću pomešala sa iluzijom neučestvovanja u ratovima i sa svim teorijama zavere kojima smo u međuvremenu bili izloženi i stvorila je potpunu konfuziju u pogledu dešavanja, prošlosti i vrednosti – načina na koje ovo društvo treba da se odnosi prema prošlosti, što znači prema svojoj sadašnjosti“. 

 

 

Predstavljajući istraživanje o političkim i javnim diskursima, dr Katarina Ristić je rekla da nakon 5. oktobra [smenjivanja režima Slobodana Miloševića] postoji izvesno pomeranje u nacionalističkom diskursu koje je formirano radom institucija za procesuiranje ratnih zločina i radom proevropskih političkih partija. 

 

U vreme formiranja domaćih sudova za ratne zločine profilišu se tri osnovna argumenta za njihov rad: to je alternativa haškim suđenjima (što podrazumeva stav da su haška suđenja nužno nasleđeno zlo); pokušaj kreiranja pozitivnog imidža države i institucija, koje su sada u stanju da sprovedu ovakve slučajeve i da obezbede vladavinu prava; i povratak evropskim vrednostima, objasnila je Ristić. Međutim, povratak evropskim vrednostima je „verovatno najmaglovitiji od svih argumenata koji se koriste“, rekla je Ristić, zato što ne saznajemo koje su to evropske vrednosti, zašto one uključuju suđenje „patriotiama“ koji su optuženi i zbog čega smo mi na to „primorani“. „Ono što nedostaje i što bi značajno promenilo način na koji se govori jeste bilo kakav eksplicitni govor o eventualnoj odgovornosti optuženih“, dodala je Ristić. 

 

Zatim, primećuje se inverzija žrtve i zločinca. Pošto optuženi nisu „pravi zločinci“, javnost čeka da „pravi zločinci“ budu optuženi, što oni još nisu. Takođe, nedostaje govor o tome da će suđenja otkriti činjenice i istine o zločinima, o širem kontekstu ratova – „apsolutno ne postoji nikakvo pominjanje da će suđenja za ratne zločine na bilo koji način doprineti našem saznanju o prošlosti“, rekla je Ristić. Konačno, pravda za žrtve potpuno izostaje – ne pominje se kao argument u prilog osnivanju institucija, rekla je ona i objasnila da je to situacija u kojoj su institucije formirane, koja predstavlja napredak u odnosu na retoriku do 5. oktobra gde ne postoji spremnost na bilo kakav govor o tranzicionoj pravdi. 

 

 

Nakon toga, kao deo rada institucija i zalaganja tužilaštva i suda koji u javnosti govore sve više i otvorenije o svojim slučajevima, u diskurs se uvodi „novi patriotizam“, kako je autorka istraživanja nazvala ovaj fenomen – nov načina govora o tranzicionoj pravdi i zločinima, koji pored pomenutih argumenata koji se ponavljaju sve vreme, uvodi još neke veoma važne elemente koji po prvi put zaista uspevaju da uvedu ozbiljne razloge za domaća suđenja, rekla je Ristić. 

 

To su, pre svega, moralni razlozi: političke figure javno govore o zločinima koji su počinjeni „u naše ime“, za koje se snosi odgovornost, pri čemu ta odgovornost mora biti nekako procesuirana i oni koji su počinili ratne zločine moraju na neki način biti kažnjeni. „Ovo je apsolutni novum i značajno menja način na koji se govori o tranzicionoj pravdi i domaćim suđenjima“, rekla je Ristić. 

 

Istovremeno, ovaj „novi patriotizam“ u bitnim elementima ostaje identičan sa nasleđenim matricama nacionalizma kakve smo znali iz 1990-ih, objasnila je autorka istraživanja. Pre svega iz razloga što se insistira na tome da su najveće žrtve proteklih ratova Srbi i tu nema nikakvog spora; zatim, individualizacija zločina je apsolutna – individue su odgovorne i ne postoji nikakvo širenje odgovornosti na političku, vojnu ili društvenu hijerarhiju; konačno, reč je o „građanskom ratu“ u kojem su sve strane počinile neke zločine i jednako su odgovorne za njih. „Taj umereni patriotizam se od početka profiliše kao kompromis između radikalnih nacionalističkih zahteva i zahteva tranzicione pravde koji insistiraju na univerzalnim moralnim normama i nemaju razumevanja za ublažavanja odgovornosti s obzirom na etnički identitet počinilaca“, rekla je Ristić. 

 

 

Što se tiče narednog perioda u kojem nastupa neka vrsta normalizacije (na vlasti je proevropska stranka), imamo marginalizaciju suđenja – odsustvo bilo kakvog interesa za njih koje dele i političari i mediji, objašnjava dalje Ristić i kaže da je izvesna radikalizacija ili ponovno vraćanje nacionalnim matricama u javnom govoru evidentna u konfuziji nakon dolaska novih vlasti (Srpske napredne stranke). Ta konfuzija se izražava na različite načine, kaže Ristić - imamo izvinjenja za ratne zločine koji su se donedavno poricali; zatim, tu je ideja da se o lošoj prošlosti već govorilo, ali mi ne znamo u čemu je ta loša prošlost, na šta se konkretno misli; konfuzija vlada i u pogledu toga kuda se želi ići, šta se želi postići, šta se misli o onome što je bilo. „Ta konfuzija je i politička i vrednosna i ona prati sve vreme pokušaj da se u javnom govoru izbegne bilo kakva referenca na to šta se desilo, a to se čini tako što se ignoriše bilo šta što ima veze sa domaćim suđenjima za ratne zločine“, zaključuje Ristić.