Često se vode rasprave o tome kako da se u isto vreme obezbedi poštovanje zakona i sačuva slobodna i neutralna arhitektura Interneta, naročito u pogledu poštovanja slobode izražavanja i istovremene zaštite ličnih prava. Iako je uloga države od značaja čini se da, barem u našim krajevima, trenutno ne postoje kreatori državne politike koji su zainteresovani i dovoljno stručni za ovu oblast. Ostavimo na trenutak po strani ulogu države i usredsredimo se na to šta mi možemo da uradimo da sprečimo cenzuru u sajber prostoru i omogućimo onlajn medijima i Internet platformama da slobodno objavljuju informacije.

 

U nastavku teksta govorićemo o sadržajima koje na Internet platforme postavljaju treća lica, uslovima postavljanja komentara na sajtovima tradicionalnih medija, kao i o uticaju pre-moderacije na slobodu govora, odgovornost posrednika i uređivačku politiku. Takođe ćemo razmotriti i mogućnosti post-moderacije, koja bi umanjila pravnu odgovornost posrednika, optimizovala resurse i unapredila biznis-modele.

 

 

Da li su vesti i komentari delovi iste celine ili treba da ih posmatramo posebno? Da li i komentare korisnika treba obuhvatiti uređivačkom politikom medija? Velika očekivanja od komentara često nisu ispunjena, što dovodi do toga da korisnici osećaju da se nad njima vrši neka vrsta kontrole. S druge strane, novinari trpe pritisak javnog mnjenja, a profesionalni standardi u velikoj meri variraju.

 

Tradicionalni mediji su jednostavno “preneli” koncept uređivačke politike u digitalno okruženje. Na portalima tradicionalnih medija se primenjuje pravilo pre-moderacije, što znači da postoji tim koji nadgleda sadržaje kreirane od strane trećih lica (npr. komentare posetilaca) kako bi se utvrdilo da li su u skladu sa zakonom i uređivačkom politikom.

 

Problemi sa pre-moderacijom komentara su:

 

Moderacija može da bude nedosledna, ali i nedovoljno kvalitetna zbog ograničenih resursa. Ne znamo ko se bavi moderacijom i da li su ti ljudi zaista kompetentni da “vrše cenzuru”.

 

Ne zna se koji su principi moderacije, kao i koja konkretna vrednost se štiti u svakom pojedinačnom slučaju. Da li se štiti sadržaj, kontekst ili određene vrednosti, poput zaštite ličnih prava ili zabrane govora mržnje? Moderacija se delom sprovodi zbog mogućih pravnih posledica, a u većoj meri zbog uređivačke politike medija, pa čak i želje da se utiče na debatu u digitalnom okruženju. Uključivanje novinara u moderatorske timove bi imalo efekta, ali se čini da je finansijski zahtevno.

 

Ne možemo da budemo sigurni da je ova vrsta cenzure legitimna jer nemamo transparentne izveštaje o efektima pre-moderacije.

 

Ne znamo koliko se sadržaja/komentara cenzuriše.

 

Ne postoji pravo na odgovor i pravo na žalbu za uklanjanje sadržaja.

 

Sprovođenje uredničke kontrole nad komentarima se potencijalno koristi kako bi se uticalo na javno mnjenje i nametala uređivačka politika i među sadržajem koji predstavlja “glas naroda”.

 

Izdavač je, ako vrši pre-moderaciju pravno odgovoran za sadržaj objavljenih komentara.

 

Tradicionalni mediji načelno tvrde da za cilj imaju da postanu platforme slobode govora, ali je u praksi sloboda izražavanja znatno ograničena.

 

 

Prednosti post-moderacije:

 

Optimizovane procedure upravljanja sadržajima

 

Uvođenje manjeg broja kompetentnijih moderatora

 

Smanjenje troškova

 

Komentare bi trebalo da reguliše onlajn-zajednica. Nezakonit i nerelevantan sadržaj bi trebalo prijaviti i ukloniti korišćenjem “notice and takedown” sistema, što se dodatno može poboljšati na nekoliko načina:

 

Automatskom cenzurom/filtriranjem problematičnih reči - ovim pristupom se preterano ograničava sloboda izražavanja i sloboda pristupa informacijama, ali ga je moguće primeniti na “spam” komentare i “botove”;

 

Mogućnošću zatvaranja komentara kad procenimo da tema može izazvati raspravu koja ne može biti uspešno moderisana;

 

Anonimnost se potencijalno može ograničiti na stručnim platformama kako bi se uticalo na odgovornost za izrečeni stav svakog učesnika u raspravi.

 

Definicija Internet posrednika obuhvata veoma širok krug mogućih načina nastupa na Internetu. Na nivou EU, što sledi i naš Zakon o elektronskoj trgovini,  pravila o isključenju odgovornosti se primenjuju na sve pružaoce usluga informacionog društva koji vrše čist tehnički prenos podataka, privremeno skladištenje podataka i trajno skladištenje podataka. Svaki od ovih modaliteta nastupa ima posebne poduslove koje treba ispoštovati da bi se pravila o odgovornosti primenila. Ovi uslovi se svode na stepen svesti o nezakonitosti sadržaja ili radnje koji se preonose, odnosno skladište. S obzirom na brzinu napredovanja informacionih tehnologija, pokazuje se da su možda i ove definicije preuske, pa se na nivou EU razmatraju izmene Direktive i to u pogledu uključivanja Internet pretraživača i linkova (u naš Zakon već su uključeni linkovi), kao i nekih drugih modaliteta u sam tekst Direktive. Tako bi “princip izuzeća od odgovornosti” obuhvatio još širi krug posrednika. Svakako da nije dovoljno jasno ko ispunjava ove uslove, pa će se o ovome odlučivati na sudu u svakom slučaju posebno. Upravo ovo su razlozi zbog kojih je teško dati preciznu definiciju Internet posrednika.

 

Direktiva Evropske unije o elektronskoj trgovini daje jasna pravila za regulisanje sadržaja bez žrtvovanja slobode izražavanja na Internetu. Platforme ne bi trebalo da postanu “Internet policija” koja nadgleda sav sadržaj samo da neke vrste sadržaja ne bi bile objavljene. “Safe harbor” model posrednicima pruža imunitet, ali pod uslovom da se pridržavaju određenih pravila. Platforme koje hostuju sadržaj mogu da izgube imunitet ako ne reaguju “ekspeditivno” i uklone ili onemoguće pristup nelegalnim informacijama kada saznaju da je takav sadržaj postavljen. Ova odredba čini osnovu za “notice and takedown” proceduru.

 

Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za slobodu izražavanja je 2011. izjavio da cenzura ne bi smela da bude delegirana privatnim subjektima i da niko ne bi trebalo da bude odgovoran za sadržaj na Internetu ako nije autor tog sadržaja. Države ne bi smele da koriste ili primoravaju posrednike da vrše cenzuru u njihovo ime.

 

U OEBS-ovom izveštaju o slobodi izražavanja na Internetu se naglašava da odredbe koje se odnose na odgovornost pružalaca usluga nisu uvek jasne i da složene “notice and takedown” procedure za uklanjanje sadržaja postoje u nekim zemljama učesnicama. Njih tridesetak ima zakone koji se zasnivaju na EU Direktivi o elektronskoj trgovini. Međutim, odredbe Direktive su stvorile razlike u tumačenju priilikom procesa implementacije na nacionalnom nivou umesto da stvore manje-više jedinstven okvir. Ove razlike su postale vidljive kada su sudovi počeli da primenjuju odredbe Direktive.

 

U nedavnoj studiji o debatovanju na Internetu je ustanovljeno da je na Fejsbuku bilo znatno manje zlonamernih i uvredljivih komentara na isti tekst nego na sajtovima medija (npr. “Vašington post”) na kojima je dozvoljeno anonimno komentarisanje. Ipak, treba imati na umu da propisi o ostavljanju pravog imena prilikom komentarisanja često nemaju efekta, poput onog koji je bio usvojen u Južnoj Koreji.

 

Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) je nedavno doneo presudu koja se odnosi na odgovornost Internet posrednika za komentare koje su postavili korisnici. Reč je o slučaju “Delfi AS” protiv Estonije - prema odluci suda nije bilo kršenja člana 10. Konvencije. Naime, kompanija “Delfi” je na osnovu presude estonskih sudova morala da plati odštetu licu L. zbog uvredljivih komentara posetilaca objavljenih na njenom sajtu. Spor je došao i do Vrhovnog suda Estonije, posle čega je kompanija odlučila da podnese predstavku ESLJP.

 

Sud je utvrdio da je bilo uvredljivih i pretećih komentara koji su bili reakcija na tekst koji je objavljen na komercijalnom i profesionalno vođenom informativnom portalu, kao i da nisu preduzete sve mere da bi se izbeglo prouzrokovanje štete drugim stranama, kako bi se osiguralo da će autori komentara biti odgovorni za njihov sadržaj. Nacionalni sudovi su odredili umerene sankcije (320 evra na ime nematerijalne štete), pa ESLJP smatra da presude sudova u Estoniji prema kojima je kompanija “Delfi” odgovorna za uvredljive komentare na njenom Internet portalu, predstavljaju opravdano i proporcionalno ograničenje prava na slobodu izražavanja.

 

Na ovu presudu Evropskog suda za ljudska prava je reagovala i organizacija “Article 19”. Ta organizacija objašnjava da presuda u slučaju “Delfi” predstavlja ozbiljan udarac slobodi izražavanja na Internetu i da pokazuje nerazumevanje EU propisa o odgovornosti posrednika. Presudom se takođe zanemaruju međunarodni standardi u oblasti slobode izražavanja na Internetu. “Article 19” poziva kompaniju “Delfi” da predstavi svoj slučaj Velikom veću Evropskog suda i nada se da će presuda biti opovrgnuta.

 

 

Iako ima svoje prednosti, smatramo da potenciranje pre-moderacije kao regulatornog modela u formi u kojoj je danas poznajemo nije dobro rešenje jer ugrožava slobodu izražavanja, podstiče cenzuru na Internetu i daje široka ovlašćenja urednicima i “moderatorima”. Kako bi omogućili slobodnije formiranje javnog mnjenja, u čijem postupku bi doprinosili svi članovi zainteresovane zajednice, moramo podržati post-moderaciju i ograničenu odgovornost posrednika, a u slučajevima kada se uvodi pre-moderacija uvesti pravila transparentnosti i odgovornosti “cenzora”.

 

Dodatno, smatramo da u situacijama poput slučaja kompanije “Delfi” prilikom donošenja presude treba imati u vidu da uređivačka politika ne sme da utiče na slobodu izražavanja korisnika i sadržaj koji kreiraju treća lica, te da “izdavač” ne bi smeo da bude odgovoran pred zakonom za komentare čitalaca na sajtu.